Kod večite slavine

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
0.0

Broj ocena: 0;

Kod večite slavine

Premijera: 16. apr 2014.
Pisac: Momčilo Nastasijević, Režija: Milan Nešković

Igraju:

Sirčanin / otac i sin - Aleksandar Srećković
Podoljac / otac i sin - Boris Pingović
Magdalena - Vanja Ejdus
Teta Tina - Hana Selimović
Ćopa - Nebojša Dugalić
Roman - Nenad Stojmenović
Čika Jole - Dimitrije Ilić
Muktaš - Branko Vidaković
Sirčanka - Ivana Šćepanović
Podoljka - Dejana Miladinović
Rapa - Nebojša Kundačina
Smilja - Minja Peković
Cvetana - Nada Macanković

Adaptacija: Slobodan Obradovi, Dramaturg: Molina Udovički Fotez, Scenograf: Vesna Popović, Kostimograf: Tamara Bušković, Kompozitor: Vladimir Pejković, Scenski govor: Radovan Knežević, Koreograf: Tatjana Popović



Prilikom rada na komadu koji se retko, ili čak nikada nije igrao, neminovno se postavlja pitanje „aktuelnosti“. „Aktuelno“ je reč koju, verujem, ne treba ni spajati sa delima Momčila Nastasijevića. U tome je njegova snaga. „Vanvremenski“ – to već stoji. A stoji zato što se ukidanje vremena može primetiti u svakom segmentu njegovog stvaralaštva, bilo da je reč o dramama, prozi ili poeziji. Kod Nastasijevića se traga za nedokučivim. Za nečim što nije ni istorijsko, ni svakodnevno. Nastasijevićeva dimenzija je daleko od realizma i puke naracije, i ako već treba da se definiše, najpre je mitološka – ona u kojoj vreme, zapravo, i ne teče. Ono jednostavno jeste. U vreme kada je pisao dramu, Nastasijević je bio posmatran kao previše „mističan“. Posle Drugog svetskog rata je bio obeležen kao previše „pravoslavan“. U oba slučaja bio je zaglavljen u vakuumu, u nadstvarnosti. „Pustinjak u gradu“. A na teret mu se, valjda, stavlja to što je bio svojeglavo otuđen od mase i to što je bogatstvo izraza umeo da prepozna u sažetosti. Sumanuto je to što autorska ekipa, danas, osam decenija od nastanka komada, ima zadatak da ga „rehabilituje“ kao dramskog pisca. Autorsku ekipu ove predstave čine 22 reditelja od kojih su 13 i glumci. To nije floskula, to je naš zajednički stav i pozorišni raritet. Ja sam samo odabran da kao prvi među jednakima napišem nešto što se zove „Reč reditelja“ iako mi taj epitet u potpunosti ne pripada, ali ću ipak citirati Nastasijevića i rečenicu iz drame: „Ako što zgrešismo, ako se nije smelo to, zlo dobra radi zaturiti, meni sve u greh nek se piše“.

Milan Nešković