Korešpodencija

Kaže Pekić: „Nikad nisam mario za scenu za koju se govorilo da živi zato što je sa nje dopirao zadah zagorele masti, ili se na njoj s užasavajućom monotonijom ređali izrežirani klišei koji su čoveku jasni i nepodnošljivi i u životu, a tehnika u gledalište uduvava ledenu promaju ventilatora da nam dočara zimu. Ne tvrdim da me izvesne epizode izvesnih naturalističkih, verističkih, dokumentarističkih, realističnih režija nisu uzbudile, naravno da jesu, ali se to isto može reći i za svaki odgovarajući prizor iz života. Za tako nešto nisam se morao izlagati troškovima. Jer, najzad, najbolji način da čovek gleda rđave drame jeste – život. Kad hoću da vidim dobru, ja onda idem u pozorište i gledam – Umetnost.“

Ne sme se, dakle, imati manji zahtev od ovog, pri prilaženju, ma koliko opreznom, a ipak posve zanesenom, Pekićevu delu. Ono se, uostalom, sâmo otvara, ukoliko je čovek dovoljno spreman na izazov...