Ljubav se nosi u tri

Reč rediteljke:

Ovo je predstava o kraju mladosti. Kraj mladosti isto je što i kraj sveta, zar ne? Ogromna, dugo najavljivana katastrofa, a desi se za noć. Za tren. Uz prasak. Nešto duboko u nama buči i preteći huči i odjednom bum! Pukne kao dugo napumpavani balon ili kao vulkan. I odjednom nema više ničega. Ili odjednom ima svega potpuno drugačijeg. Na ruševinama eksplozije mladosti zidaju se drugačije građevine. Visoke stambene zgrade, tržni centri, radno vreme, vladajuće ideologije. Na crkotini idealizma mladosti izrastu ljudi. Obični, normalni, svakodnevni, sredovečni. I kao takvi potraju do smrti. Ovo je predstava o trenutku te eksplozije. Volim onu krilaticu: nema novih viceva, samo mladih ljudi. Ova se predstava bavi milenijalcima. Mesto radnje je Beograd. Vreme 2012. godina. Ovo je predstava o mladim intelektualcima. Lepi, obrazovani, nezaposleni, ludi i brzi. Čarobni, šarmantni zgubidani. Mladi ko mladi – idealisti u svakom određenju. Nadobudni, zbunjeni, glasno se smeju, polupijani, protiv svega pobunjeni, deru se na mikrofon, najpametniji, o svemu imaju naivan a pretenciozan stav, veruju da će baš oni i baš lako promeniti svet, veruju da je samo pitanje časa kad će ga okrenuti na drugu stranu. Zamene dan za noć, levo za desno, usko za široko, dugačko za kratko. Mladi su u pravu, ali svet je pogrešan mnogo duže. I ne mogu mu ništa. Ovo je predstava o jednom svitanju na kraju krajeva mladosti. Ova predstava je opelo jednoj mladosti i jednom gradu. Nema veze. Rađaju se novi mladi, zidaju se nove zgrade. Samo je vreme izgubljeno, a ono je relativno – ne mrda a prolazi li prolazi.

Jelena Bogavac