Mali bračni zločini

PRAVE UBICE U MALIM BRAČNIM ZLOČINIMA
Od Drugog uvek očekujemo odgovor, očekujemo da on bude odgovor i upravo otuda dolazi sav onaj bol koji nanosimo jedni drugima u ljubavi. U ljubavi ne prihvatamo ono što ostaje neobjašnjivo: udaljenost, prazninu koju ostavlja zadovoljena seksualnost, zasićeno telo, sve ono što otvara put ka duši, pa dakle, i ka onome što razdvaja bića. Mislimo da druga bića posedujemo, a u stvari, sebe stavljamo u posed. Ljudi su ljubav izmislili radi seksa: a telo nikada ne daje potpuno zadovoljenje. A da li ćemo to prihvatiti? Prihvatamo li drugog s njegovom neograničenom različitošću? To je cena sreće, mada svi dobro znamo da je čovek retko kada spreman za sreću. Sreća je suviše teška. Na Bol prisiljavamo druge zbog svih svojih neutaženih želja, bilo zato što oni jesu naša želja bilo zato što više nećemo da to budu. Bol je uvek lakši. O bolu potanko raspravlja Šmit u komadu Mali bračni zločini. U oba komada (Zagonetne varijacije i Mali bračni zločini prim. prev) čovek otkriva beskrajno zagonetan karakter Drugoga. Ali, dok u prvom komadu on iz proživljenog iskustva izlazi razoren, u potonjem mu njegova lucidnost omogućuje da drugog prihvati i da sa njim uspostavi odnos, iako će ubuduće nositi pečat neodređenosti i nesigurnosti koja drugog drži u zatvorenom krugu. „Kada vidite ženu i čoveka pred matičarem, upitate li se ko će od njih dvoje biti ubica?“ Da li je bol u ljubavi neminovan? Da li svako želi da svede na minimum Drugoga i njegovu različitost? Žil i Liza se ponovo sreću posle Žilove nesreće zbog koje je doživeo amneziju. On Lizu više ne prepoznaje. Da li je ona zaista njegova žena? Da li je to zaista njegov stan, njihov stan? Sam je sebi postao neznanac. Postavlja pitanje. Ona, međutim, takvo ponašanje ne prihvata: on je njen muž i gotovo! On i dalje sumnja: „Pričali su mi da postoji mreža udovica koje se bave prometom osoba pod amnezijom“. Žilova amnezija će im omogućiti da, sasvim bezazleno, zarone do dna svog bračnog odnosa. Šta će tu otkriti? Jesu li su bili ljubomorni? Da li su imali razloga za ljubomoru? Međutim, izgleda da sve ide u prilog obostranoj vernosti. Nevolja jeste što je voleo da gleda mlađe žene. „Žena počne da primećuje svoje godine u trenutku kada otkrije da ima mlađih žena od nje“. Sebi neprestano postavljamo pitanja čak i onda kada želimo da prestanemo s tim. Da li smo zaista ono što predstavljamo svojim izgledom? (...)
A Žilove knjige? Mračni romani, prepuni lupeža, ubica, neprijatelja. Nisu li njegove knjige metafora bračne zajednice? „U njima prevara postaje remek-delo! Dvoje neprijatelja će tako, u ime porodice, za sve naći opravdanje. Porodica, to je vrhunac njihovog šepurenja! A onda, ubice ostare, njihova deca odlaze da bi zasnovale nove bračne zajednice ubica.“ Bračni par postao je metafora; njegova priča, problematična. Pomirenje će ići putem ponovnog opismenjavanja, učenja onoga što oni jesu, svako za sebe, svako za onog drugog.  (...) Ona romane ne piše, njeno delo, i to samo njeno, jeste njen brak, i zato, Žil ne treba da ode. Otkrila je šta je ljubav: misao koju odsutna osoba ostavi u drugome da mu, kako vreme protiče, misao pravi društvo, kao da je ta osoba tu. Odsutna prisutnost, možda obrnuto od Boga, koji je prisutna odsutnost. Ali to je ionako slično. Ostaje, međutim, ono pitanje: ko će u braku ubiti onog drugog? Da li to treba zaista shvatiti tako doslovno? U romanima (ili u pozorišnim komadima) verovatno. Ali nasilje ipak postoji: nasilje starijih nad mlađima, nasilje muškaraca nad ženama, nasilje u ropskom ljubavnom odnosu. Ona je Žilovu knjigu pod naslovom Mali bračni zločini pročitala! Tu je pročitala sve o hlapljenju ljubavi, prepoznala je sve metafore, maske i, iza njih, nasilje kao jedinu doslovnost, jedinu realnost bračnog odnosa u Žilovim očima. Onda je videla i sebe uključenu u tu realnost, koliko se sve i na nju odnosi: da li to isto i za nju važi? Zar se zbilja njen brak svodi na ispraznu stvarnost lišenu svake iluzije? „I onda da nastavimo, zašto? I to sam kod tebe pročitala. Muškarac i žena ostaju zajedno samo zato što u sebi neguju ono najniže, najzlobnije i najružnije: interes, teskobu zbog menjanja, strepnju od starenja, strah od samoće. Drže se za ruku samo da ne bi sami nastavili hod ka groblju.“ On je sve ogolio, sve je sveo na doslovnost, a ljubav je ipak metafora, ljubav je 2=1, dva bića koja, kako se obično kaže, čine jedno. I da se ne bi otkrilo kako je to samo jedno viđenje stvari, ovu metaforu pretvaramo u neku drugu kojom iluziju preobražavamo u stvarnost. (...)
Dva suštinska pitanja ostaju zanavek i upravo ona ubijaju: da li zaista želim da do sudnjega dana živim s ovim čovekom ili s ovom ženom? Da li bih mogao da živim bez nje ili bez njega? Osim odgovora, preostaju još i nesigurnosti oko pitanja ko je u stvari Drugi, nesigurnosti kojima smo obuzeti zbog njegovog prisustva, zbog njegovog bića, njegove netaknute lepote, zbog privrženosti koju on upravo time stvara. Ako hoćemo da zažmurimo pred činjenicom da je odnos sa Drugim neobjašnjiv, ako želimo da taj odnos svedemo na odgovore koji nas ukalupljuju, sputavaju, onda smo svi gubitnici. Ljubav je prihvatanje – zar uz pomoć iluzije? – prihvatanje metafore na koju se redom nasuče svaka životna želja i svaka nada za sopstvenim iskupljenjem. I glavno pitanje: Hoćeš li me ti spasiti od mene samog, mene koji u tome sâm ne uspevam, zato što sam ja samo ja? Ako od metafore ljubavi oduzmemo ono što ona tako dobro skriva, onda ubijamo ljubav, onako kako to često čine vreme ili grabljivci koji žele silom da provale u bračni par. Oni su možda prave ubice u malim bračnim zločinima.