Marija Stjuart

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
8.0

Broj ocena: 3;

Marija Stjuart

Premijera: 02. dec 2015.
Pisac: Fridrih Šiler, Režija: Miloš Lolić

Igraju:

Marija Stjuart, škotska kraljica - Sena Đorović
Elizabeta, engleska kraljica - Nada Šargin
Robert Dadli, grof od Lestera - Ivan Bosiljčić
Vilijem Sesil, lord Berli, vrhovni rizničar - Branko Vidaković
Džordž Tolbot, grof od Šruzberija - Nebojša Kundačina 
Ejmijes Polit, vitez, Marijin čuvar - Gojko Baletić
Mortimer, Politov nećak - Miloš Đurović
Vilijem Devison, državni sekretar - Zoran Ćosić

Preveo: Branimir Živojinović, Dramaturg: Slobodan Obradović, Autori adaptacije: Slobodan Obradović, Miloš Lolić, Scenograf: Jasmina Holbus, Kostimograf: Maria Marković, Kompozitor: Nevena Glušica



Od trenutka kada su kročile na brutalnu političku pozornicu Evrope XVI veka, započelo je odmeravanje snaga između Elizabete I (1533–1603), kraljice Engleske, protestantkinje, i njene katoličke rođake Marije Stjuart (1542–1587), kraljice Škotske. Udobna pozicija savremenog posmatrača mogla bi olako da ih smesti u neki od udžbenika, bez previše razmišljanja o strahu u kojem su živele: i jednoj i drugoj je – u zavisnosti od uvek promenljivih okolnosti – glava mogla da se nađe na panju. U eri Tudora pogubljenje te vrste nije bilo nehumano. Naprotiv, ono je smatrano za privilegiju. Taj V.I.P. tretman, uostalom, bio je obezbeđen i Ani Bolen, majci buduće kraljice Engleza. Danas, kada dve istorijske rivalke počivaju jedna pored druge u Vestminsterskoj opatiji, može se konstatovati da su (barem) u smrti jednake. Ali, u vremenu kada su delovale kao politički faktori, to je bilo daleko od istine. Marija Stjuart je polagala pravo na čak tri evropske krune. Rođenjem joj je pripala škotska, sklapanjem prvog braka francuska, a budući da je njena baka bila jedna od sestara samovoljnog i neretko prekog Henrika VIII, Elizabetinog oca, polagala je pravo i na engleski tron. Elizabetina dinastička linija je bila daleko skromnija. Ona je još kao dete proglašena kopilankom. Kao takva, morala je da se bori za pravo da se njeno prisustvo tek trpi. Ta početna podela istorijskih karata, na Mariju kao „kraljicu bez sumnje“ i na Elizabetu kao „kraljicu pod sumnjom“, vremenom će se preokrenuti: Elizabetina vladarska moć će (bez sumnje) rasti, gipko i stalno, dok će Marija Stjuart, kao državni neprijatelj prve vrste, poslednje dve decenije života provesti pod neprestanom sumnjom: „da li je bludnica, sveta mučenica ili samo luda intrigantkinja?“. U slučaju obe biografije, kako beleži Štefan Cvajg, „govorimo o sudbinama koje su pune nasilnih prelaza, o ličnostima čiji životni časovnici u svakom pogledu brže kucaju od časovnika njihovih savremenika“.   Šilerova tragedija o sukobu strasti i razuma, impulsivnosti i odgovornosti, o sukobu dve prirode čije se linije nepomirljivo razdvajaju, o te dve kolosalne žene i dva različita državnička principa, bazirana je na istorijskim činjenicama. I u tom smislu slika sveta ostaje nepromenjena. Marija Stjuart završava onako kako je istorija zapisala. Elizabeta takođe. Ali oslikavanje te kraljevske hronike dobija pun smisao tek kada se iza maglovite istorijske koprene otkriju dva dramska karaktera koja istinski pate i koja u isto vreme, istim intenzitetom, gore od žudnje da patnji pruže otpor. Jasno je da je reč o vrlo specifičnom tipu žena. Obe imaju dva tela. Jedno je prirodno, strastveno i smrtno, sazreva i stari. Drugo je političko – nevidljivo golom oku, ne da se dodirnuti i koncentrisano je na donošenje važnih odluka. Šiler svojim junakinjama daje poetsko dostojanstvo, na koje obe polažu pravo ne samo svojim poreklom već pre inteligencijom i bogatstvom duha. Činjenica da nikada nisu mogle suštinski da se povežu ili izmire, da su im životne linije bile slične samo u tome što su težile međusobnom udaljavanju, ravna je istini da na zemlji ne mogu postojati dva sunca. Likovi u tragediji imaju svoje istorijske biografije (sa izuzetkom mladog Mortimera u kome su spojene ličnosti nekolicine Marijinih fanatičnih sledbenika sa idejom o romantičarskom „Sturm und Drang“ junaku), međutim Šilerov tretman istorijskog već u prva dva čina odstupa od faktografije. Marija Stjuart, u svojim poslednjim danima, bila je ozbiljno narušenog zdravlja, dočim je Šiler opisuje kao zavodljivu i krepku. Ona nikada nije bila ni u kakvom odnosu, a ponajmanje u emotivnom, sa Elizabetinim miljenikom grofom od Lestera. U Šilerovoj tragediji, pak, jasno je ocrtana linija tog ljubavnog trougla. A kada stignemo do trećeg čina, u kojem se dešava susret dveju kraljica, koje se jesu dopisivale ali se nikada nisu videle licem u lice, jasno je da Šileristorijsku istinu u potpunosti podređuje zakonima poetske istine. Kako i sam navodi pišući o umetnosti tragedije: „Pri grubim povredama istorijske istine poetska istina može utoliko više da dobije“. I zaista, dramska snaga tog kobnog susreta, u šumi, pokraj zamka Fodringej u kojem je bila zatočena škotska kraljica, toliko je silovita da bi se bez preterivanja moglo reći kako je baš zbog tog prizora, ili oko njega, sklopljena čitava dramaturška konstrukcija u kojoj se neprestano prepliću dva vremenska toka: istorijski i metaistorijski. Sa ciljem da se dosegne ono što je sam Šiler opisao kao „natčulno“ (übersinnliche). Postojanje istorijske osnove jeste vrsta datosti koja čini deo njegove dramaturške građe. Ali, naspram istorije, uzdiže se priroda. Priroda kao šuma sudbinskog susreta, ali i priroda kao nezaustavljiva sila koja usložnjava živote svih likova, budi im čula i suzbijane nagone, ruši stege i poništava suzdržanost. Priroda koja otkriva tajne i ukida neizvesnost. U Mariji Stjuart ona budi svest o nerazmrsivoj zapletenosti u mrežu politike. Njeni škotski praoci, Magbeti i Magdafi, služe joj kao odličan primer. Da je samo mogla da ih se seti na vreme... U Elizabeti, priroda budi svest da više nema diplomatskih igrarija i rođačke naklonosti. Priroda čini da njen vrludavi karakter konačno odbije da se dalje opire neizbežnom. Šahovska partija se mora privesti kraju. U toj igri mišljenja samo jedna glava ostaje na ramenima. A to nije ona koju krasi lakomislena smelost.

Slobodan Obradović