Mizantrop

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
0.0

Broj ocena: 0;

Mizantrop

Premijera: 19. maj 2012.
Pisac: Molijer, Režija: Egon Savin

Igraju:

Alsest - Nikola Jovanović
Filent - Aleksandar Đurica
Oront - Branko Vidaković / Nebojša Kundačina
Selimena - Nina Janković
Arsionoja - Dušanka Stojanović Glid
Elijanta - Zlatija Ivanović
Akast - Ljubivoje Tadić
Klitandar - Miloš Đorđević
Policajac - Miloš Lalović
Menadžerka 1 - Maja Lukić
Menadžerka 2 - Valentina Velkov

Prevod sa poljskog: Petar Vujičić, fragmenti u stihu, sa francuskog: Radmila Miljanić Nikolić, Adaptacija: Jan Kot – Egon Savin, Dramaturg: Slavko Milanović, Scenograf: Boris Maksimović, Kostimograf: Lana Cvijanović, Scenski govor: Ljiljana Mrkić Popović, Dizajn zvuka: Vladimir Petričević, Video materijal: Petar Antonović i Jovan Tarbuk



Uobraženi bolesnik je poslednje delo Molijerovo, a četvrta predstava komada, 17. februara 1673, u Pale-Rojalu, u Parizu, je poslednja predstava na kojoj je on igrao. Već teško oboleo, on je drsko gledao smrti u oči i napisao komad u kome joj se smeje, njoj i lekarima. Na sam dan svoje smrti, on je u prkos savetima svoje žene i glumca Barona koji su predviđali bliski kraj, hteo ipak da igra glavnu ulogu; Argona. ‘Šta mogu da radim, odgovorio je on, kako piše Grimare, pedeset sirotih radnika imaju samo svoju nadnicu da žive; šta će oni ako ja ne igram?’ U stvari ovo je bio samo izgovor i Molijer je pod maskom savesnosti direktora pozorišta skrio svoj neodoljiv nagon pisca komedije i komičara, koji na sve, pa čak i na pretnju smrti, odgovara smehom. U prizoru ceremonije kad je imao da izgovori reč ‘juro’ (kunem se), Molijer gubi snagu i primetivši sam da se to u publici opazilo, on prikupi svu svoju snagu, da bi usiljenim smehom prikrio prvi ropac.“ (Program proslave tristote godišnjice smrti Molijera u Narodnom pozorištu, 1922)  
„Molijer je tumačio Argana; u jednom trenutku on se zagrcnuo, ali je uspeo da prikrije kašalj. Kada je otišao u garderobu, krv je pokuljala na njegova usta. Baron, budući veliki glumac, koji se tu desio, otrčao je po Armandu, Molijerovu ženu, glumicu takođe. Kada su Baron i Armanda stigli, Molijer je već bio mrtav. Molijer nije umro na sceni, za vreme predstave, kao što se desilo nekolicini velikih glumaca, – smrću koju glumci najviše vole. Ali je umro u pozorištu, neposredno posle predstave, posle jednog velikog uzbuđenja, kao što je premijera, i to dvostruka premijera, premijera pisca i premijera glumca.“ („Srpska scena“, 1942)   
List „Pozorište“ 1882. opisuje proslavu koju Francuzi priređuju svakog 17. februara, posle obaveznog izvođenja Uobraženog bolesnika: „Usred pozornice izdiže se mesto na kom je stolica predsednika doktora. Pred tom stolicom je na stupu krasno poprsje Molijerovo, koje je izradio Hudon; s desna i s leva pozornice nižu se klupe. Zastor se diže: svi članovi 'Théâtre français' izlaze, tragični i komični, prvi i poslednji, muški i ženski članovi svi koliko god ih ima. Svi su u crvenim doktorskim mantijama i visokom doktorskom šeširu, neki sa znakovima lekarskim – naročito orijaškom štrcaljkom – sve dva po dva. Lagano prolaze pozornicom; publika ih, po drugim njihovim zaslugama, redom odlikuje, ovoga više, onoga manje. Za tim posedaju na klupe. U sprovodu poslednji je predsednik i uz njega oni glumci, koji su sudelovali u 'Silom bolesniku'. Muzika je zanemila. Počinje ispit, kako ga je Molijer propisao. Kod drugoga 'juro', t. j. kod poslednje Molijerove reči, dignu se svi članovi sa svojih sedišta, te nastaje poduža, svečana stanka, iza koje opet svi sednu i ceremonija se odigra do kraja. Na svršetku svi stupe pred poprsje, tu polože lovor-vence, a najstariji član pozorišta ovenča vencem velikom umetniku glavu. – Ovako u Francuskoj i publika i samo pozorište poštuje svoje umetnike.“  
Priredila Jelica Stevanović