Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja

Mizantrop


0.0


Mizantrop

Premijera: 24. mar 2017.
Pisac: Molijer, Režija: Đurđa Tešić

Igraju:

Alsest - Milan Vejnović
Filent - Srđan Sekulić
Oront - Ljubiša Ristović
Selimena - Minja Peković
Elijanta - Jovana Belović
Arsinoja - Vesna Kljajić Ristović
Akast - Igor Greksa
Klitandar - Dimitrije Dinić
Kuvar - Igor Lerić

Scenografija: Marija Kalabić, Kostimografija: Marko Marosiuk, Dramaturgija: Maja Pelević, Muzika: Anja Đorđević, Scenski pokret: Igor Koruga, Scenski govor: Saša Latinović, Inspicijent: Goran Grubišić, Sufler: Vesna Galešev



Posebnost ove komedije kada je reč o društvenom miljeu koji reprezentuje jeste ta da svi likovi pripadaju aristokratskom društvu, da među njima nema klasnih napetosti, osim sa stanovišta toga – a što nije nevažno za zaplet – ko ima veze na dvoru i sudu a ko ih nema. U tome se Mizantrop suštinski razlikuje od komediografske tradicije, a čiji razvoj pratimo od novoantičke komedije, preko rimske fabule palijate do renesansne učene komedije i nadalje: u toj tradiciji su društveni nesporazumi i sukobi jedan od jačih zamajaca komičke radnje, iz njih dolazi komička zaigranost i vitalnost. U Mizantropu, naprotiv nema lukavih robova ili slugu i siromašnih laskavaca koji, zarad koristi, iskorišćavaju svoje zanete i bogate mlade gospodare ili prijatelje; nema ni bogatih, škrtih i namćorastih staraca koji ćerkine udvarače doživljavaju kao opasnost za imovinu. (…) Nema bračnih sukoba, onih koji se, kao takođe značajan komički zamajac, obično konstituišu u trouglu stari prevareni muž – mlada supruga – drski mladi ljubavnik. Tih sukoba nema jer nema ni – brakova. U ovoj komediji su naime svi slobodni, niko nije udat ili oženjen, a Selimena je udovica. To omogućava da se cela radnja komedije svodi na ljubavnu problematiku, a što je stav koji deli i Menar ističući da su svi likovi angažovani u ljubavnim intrigama: kao dokoni plemići, oni nemaju nijedan problem osim da se dopadnu, da osvoje drugu osobu.

(…) Kada se dokolici, opštem udvaranju i izostanku bilo kakvih poslovnih i društvenih obaveza dodaju podaci koje smo ranije tumačili u kontekstu žanrovskih osobenosti – svi likovi pripadaju aristokratiji, te među njima nema nikakvih klasnih tenzija – onda se dobija slika nestvarnog pastoralnog sveta bez ikakvih stvarnih muka, ako zanemarimo ljubavne. (…) Ovo je konkretna stvarnost onog doba, salonska i aristokratska, ali je zato jedna od njenih osnovnih funkcija bio upravo “beg od stvarnosti”. Trebalo je stvoriti uslove da otmen mlad svet bude zaštićen ne samo od stvarnih nedaća, nego i od svesti o njima.