Moć sudbine

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
0.0

Broj ocena: 0;

Moć sudbine

Premijera: 25. feb 2017.
Pisac: Đuzepe Verdi, Režija: ALBERTO PALOŠA k.g.

Igraju:

Markiz od Kalatrave - ALEKSANDAR MANEVSKI / MIHAILO ŠLjIVIĆ / STRAHINjA ĐOKIĆ
Leonora - JASMINA TRUMBETAŠ PETROVIĆ / ANA RUPČIĆ
Don Karlos di Vargas - MIODRAG D. JOVANOVIĆ / DRAGUTIN MATIĆ
Don Alvaro - DEJAN MAKSIMOVIĆ / DUŠAN PLAZINIĆ
Preciozila - JADRANKA JOVANOVIĆ / ALEKSANDRA ANGELOV / LjUBICA VRANEŠ
Fra Melitone - NEBOJŠA BABIĆ k.g. / ALEKSA VASIĆ
Gvardijan - IVAN TOMAŠEV / NENAD JAKOVLjEVIĆ / DRAGOLjUB BAJIĆ
Sobarica - TATJANA MITIĆ / JOVANA BELIĆ / NEVENA MATIĆ
Alkade - SVETO KASTRATOVIĆ / STRAHINjA ĐOKIĆ / MIHAILO ŠLjIVIĆ
Trabuko, mazgar - DARKO ĐORĐEVIĆ / SLOBODAN ŽIVKOVIĆ / STEVAN KARANAC
Hirurg - PREDRAG GLIGORIĆ / MIROSLAV MARKOVSKI

Dirigent DEJAN SAVIĆ, Scenograf MIRAŠ VUKSANOVIĆ, Izbor i adaptacija kostima: KATARINA GRČIĆ NIKOLIĆ, Koreograf: DEJAN KOLAROV



Verdijeva opera Moć sudbine se na repertoaru Opere Narodnog pozorišta u Beogradu prvi put našla povodom 125 godina od rođenja autora, 7. oktobra 1938. Predstavu je režirao Erih Hecl, dirigovao je Ivan Brezovšek, scenograf je bio Mladen Josić, kostimograf Milica Babić Jovanović, koreograf Anatolij Žukovski, a pevan je libreto u prevodu Miloja Milojevića. Na premijeri su u glavnim ulogama nastupili Aleksandar Trifunović (Markiz od Kalatrave), Zlata Đunđenac (Leonora), Krsta Ivić (Alvaro), Rudolf Ertl (Don Karlo), Žarko Cvejić (Gvardijan), Stanoje Janković (Fra Melitone), Božica Sarvan (Preciozila). Posle premijere, kritičari najviše polemišu o kvalitetu i karakteru ovog Verdijevog dela. Između ostalog, zapisano je kako je Moć sudbine „opera za publiku. Možda razvučena ponegde, ali uvek raspevana; sigurno i dramatična u nekoliko trenutaka, ali zalazi u sfere šarolikog zbivanja“. Ocenjeno je da je Hecl pomalo upao u manir, naročito u smislu „usplahirenog kretanja masa“, koje „ponekada zamara i smeta slušaocu da primi mirno utiske od muzike“. Reditelju je zamereno i odsustvo reakcija aktera na emocijama bremenita zbivanja (kad metak pogodi markiza, oni „učtivo saslušavaju vokalnu partiju samrtnika, koji ih proklinje“), ali mu se odaje priznanje da je „sa puno dramaturške invencije i istinske ubedljivosti“ postavio većinu scena, za koje imamo i dosta slikovit opis: „Te scene su izgrađivane ne samo sa pažljivom psihološkom analizom dramskog i muzičkog teksta, nego i sa svestranim poznavanjem i pouzdanom primenom scenske arhitektonike. I svetlosni efekti igraju kod g. Hecla jednu od glavnih uloga. U sceni Leonorinog posvećenja u manastiru, g. Hecl je skoro u oštrim geometrijskim linijama dao monumentalno uobličenje horske mase, tako da je ova scena i svojom perspektivom i divnom muzičkom sadržinom, ostavila duboki utisak. Da pomenemo još kao besprekorno uspelu i prvu sliku trećeg čina, otimanje izgladnele mase oko kazana s jelom, punu realističke dinamike. Pred seoskom krčmom bilo je puno živopisne folklorne svežine, međutim, dok su Don Karlos i Ciganka Preciozila imali svoje istaknute scenske položaje, Leonora, skrivena u jednoj niši, gubila se u opštoj masi, da je za mnoge gledaoce ostala neprimećena“. Vojnička scena sa rataplanom je, međutim, „potpuno promašila“, jer je sad Preciozila postavljena u drugi plan i nije se čula, a cela scena je imala „pre karakter bezazlene dečje igre, nego pravog junačkog pokliča“. Uprkos u osnovi veoma dobrim kritikama, ova predstava je odigrana svega 10 puta.

Sledeća premijera ove opere je bila 6. februara 1965, pod dirigentskom palicom Dušana Miladinovića, u postavci Ani Radošević, scenografiju je kreirao Petar Pašić, a kostime Inge Kostinčer. U podeli su bili: Aleksandar Đokić (Markiz), Radmila Bakočević / Milka Stojanović (Leonora), Atilio Planinšek / Stjepan Andrašević (Alvaro), Stanoje Janković / Jovan Gligorijević (Don Karlos), Đurđevka Čakarević / Milica Miladinović (Preciozila), Velizar Maksimović / Aleksandar Veselinović (Fra Melitone), Đorđe Đurđević / Žarko Cvejić (Otac Gvardijan). Kritika ocenjuje da je autorski tim bio na visini zadatka, a najveće pohvale upućuje dirigentu i rediteljki.

Usledila je premijera u tek obnovljenoj zgradi Narodnog pozorišta, 26. decembra 1989. Dirigovao je Nikolaj Žličar, reditelji su bili Mladen Sabljić i Borislav Popović, scenograf Vladimir Marenić, kostimograf Ljiljana Dragović, koreograf Branko Marković. Ulogu Don Alvara du tumačili gosti Rumen Dojkov (Bugarska) i Simon Bagdadišvili (Gruzija), a u ostalim ulogama prvi pevači tog perioda: Milka Stojanović, Radmila Bakočević i Vjera Miranović (Leonora), Vukašin Savić i Ivan Tomašev (Markiz), Zoran Aleksandrić i Slobodan Stanković (Don Karlos), Jadranka Jovanović i Dubravka Zubović (Preciozila), Aleksandar Đokić i Živan Saramandić (Gvardijan), Velizar Maksimović (Fra Melitone). Kritika nije dobro ocenila predstavu u celini, a pojedini autori i izvođači su izazvali oprečne ocene.

Prva premijera u XXI veku je bila 11. aprila 2009, pod muzičkom upravom gosta dirigenta Aleksandra Markovića, u režiji Darijana Mihajlovića, scenografiji Aleksandra Denića i kostimima Ivane Vasić. Koreografiju baletskih numera je postavio Leo Mujić, a horove spremili Ana Zorana Brajović i Đorđe Stanković. Uloge su tumačili: Vuk Matić, (Markiz); Dragana Radaković, Jasmina Trumbetaš Petrović, (Leonora), Miodrag D. Jovanović (Don Karlos), Hon Li (Don Alvaro), Aleksandra Angelov, Željka Zdjelar, Tamara Marković (Preciozila), Nebojša Babić (Fra Melitone), Dragoljub Bajić i Nenad Jakovljević (Gvardijan), Ivanka Raković i Tatjana Mitić (Sobarica), Branislav Kosanić i Sveto Kastratović (Alkade), Igor Matvejev i Darko Đorđević (Trabuko), Ljubodrag Begović (Hirurg). Nažalost, uprkos odličnim reakcijama i kritike i publike, ova postavka je je igrana samo do kraja te sezone, svega 3 puta. Razlog je bio tehničko-finansijske prirode – scenografsko rešenje je zahtevalo iznajmljivanje izuzetno skupe tehničke opreme.

Jelica Stevanović