Na dnu

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
3.0

Broj ocena: 1;

Na dnu

Premijera: 03. okt 2015.
Pisac: Maksim Gorki, Režija: Ana Đorđević

Igraju:

Mihail Ivanov Kostiljov - Gojko Baletić
Vasilisa Karpovna - Sonja Kolačarić
Nataša - Kalina Kovačević
Vaska Pepel - Aleksandar Srećković
Ana - Milena Đorđević
Nastja - Vanja Ejdus
Kvašnja - Zlatija Ivanović
Klešč - Darko Tomović
Satin - Nemanja Oliverić
Glumac - Andrej Šepetkovski
Baron - Miloš Đorđević
Luka - Tanasije Uzunovićž

Preveo: Milan Đoković, Adaptacija: Ana Đorđević, Dramaturg: Slavko Milanović, Scenograf: Dragana Macan, Kostimograf: Lana Cvijanović, Dizajn zvuka: Vladimir Petričević, Scenski govor: dr Dejan Sredojević, Asistent reditelja: Tara Manić, Izvršni producent: Ivana Nenadović, Organizator: Natalija Ignjić



ŠTA JE DNO DANAS
... Ovo je priča o čovečanstvu koje je dotaklo dno.
A šta je to dno?
U čemu se ogleda konačni pad koji sluti na kraj?
U ovom vremenu koje mi živimo, ideološki pristup je čist luksuz. Mi nemamo vremena za ideološke razmirice, jer je sunovrat vrtoglav. Distinkcija između laži i istine, kojoj prethodi definisanje istine, pa laži, filozofski pristup ovoj temi sa ciljem da se definišu i reše goruća socijalna pitanja – to je sve luksuz koji su imali mislioci i pisci prošlog i pretprošlog veka. Mi danas vrlo dobro znamo da razlikujemo propagandu od činjenica. Naš svet je prezasićen informacijama. Nama ne nedostaje uvid u istinu o društvenoj nepravdi, što je, prema Gorkom, nedostajalo publici njegovog doba. Nama čak ne treba ni neko ko bi nam ponudio rešenje, jer su sva „rešenja“ razočarala čovečanstvo u prošlosti. Čovečanstvo više i ne sanja o boljim vremenima. Današnji čovek gleda samo da opstane. Možemo da tonemo u siromaštvo, da umiremo od gladi, da nas bolest kosi sve redom, možemo da svedočimo malim ličnim nepravdama, pa i velikim društvenim nepravdama, da doživimo da moćnici gaze naše dostojanstvo, ukidaju nam pravo na život i vređaju naš zdrav razum, ali dno smo dotakli onda kada, imajući sve to u vidu, urnišemo, unižavamo i ignorišemo jedni druge, kada izgubimo želju da se bavimo onima najbližim sebi i veru u to da će se oni ikada baviti nama, kada čoveka do sebe bez ustezanja prepustimo surovosti života, i na nju dodamo i svoj udeo... osnovna karakteristika je nemanje nikakvog saosećanja... Imperativ je proterati empatiju i ljubav. Empatije nema. Ljubavi nema. Ljubav je neonska reklama na kojoj piše „I love you“. U tom svetu, saosećanje se smatra putem ka samouništenju. U našem svetu žive ljudi koji još samo očajnički štite svoju imovinu, ma koliko bila mala, svoj uski, intimni prostor... Naši likovi veruju da moraju da budu jaki da bi preživeli, a snaga se poistovećuje sa surovošću...
Ljudima je više nego išta potrebna milost... potrebno je da nas neko prepozna, da nas vidi i čuje, pošto naš pakao leži u potpunom neprepoznavanju nas samih od strane ljudi oko nas, pakao je u tome da nas niko ne vidi i ne čuje, da smo nevidljivi, nepostojeći. Na slici „Krik“ Edvarda Munka najjezivije je to što se, iza osobe pretvorene u krik, mirno šetaju dve osobe, koje ne čuju i ne vide ništa. Bez te dve siluete mirnih šetača zatvorenih u svoju prijatnu svakodnevicu ili u svoje skrivene probleme, ova slika ne bi imala pun smisao.

Ana Đorđević