Nabuko

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
0.0

Broj ocena: 0;

Nabuko

Premijera: 10. okt 2007.
Pisac: Đuzepe Verdi, Režija: Ognjan Draganov

Igraju:

Nabuko, kralj Vavilona - Oliver Njego / Miodrag D. Jovanović 
Ismail, nećak jerusalimskog kralja - Aleksandar Dojković / Hon Li 
Zaharija, veliki prvosveštenik Jevreja - Ivan Tomašev / Živan Saramandić 
Abigaila, robinja, Nabukova usvojenica - Jadranka Jovanović / Dragana P. Radaković, k.g. 
Fenena, Nabukova ćerka - Nataša Jović Trivić / Aleksandra Angelov / Željka Zdjelar 
Veliki sveštenik vavilonskog boga Bela - Branislav Kosanić / Nebojša Babić 
Abdalo, stari oficir vavilonskog kralja - Darko Đorđević 
Ana, Zaharijina sestra - Ivanka Raković / Aleksandra Stamenković 

Libreto: Temistokl Solera, Dirigent: Johanes Harnajt, Scenograf: Aleksandar Zlatović, Obnova kostima: Ljiljana Dragović



NABUKO VERDIJEV PRVI VELIKI USPEH
Posle skromnog uspeha prve opere (Oberto) dvadesetšestogodišnjeg Verdija, usledio je potpuni poraz sa komičnom operom Jedan dan vladavine (milanska Skala, 1840). Verdi je za kratko vreme izgubio decu i suprugu, i gotovo ne pomišlja na komponovanje novih opera. Moli raskid ugovora sa impresarijom Skale, Marelijem, osećajući se nesposobnim da ispunjava već potpisani ugovor. Prilikom posete, dolazi i do prve prepirke kompozitora i impresarija. Sam Verdi u autobiografskoj skici navodi sledeće Marelijeve reči: „Slušaj, Verdi, ne mogu te naterati da pišeš. Moje poverenje, međutim, nije pokolebano. Možda ćeš jednoga dana ponovo uzeti pero u ruke. Dovoljno je da me na dva meseca pre početka sezone izvestiš i delo će biti izvedeno.“ Jedne snežne večeri Verdi, koji je ostao u Milanu, slučajno sreće Marelija. Odlaze u Skalu, gde mu Mareli poverava teškoće koje ima sa novom operom, pošto je nemački kompozitor Oto Nikolai odbio ponuđeni libreto. „Zamisli, libreto Solere, sjajan, izvanredan, snažne dramske situacije... a on tvrdoglavo ostaje pri svome – nemoguć libreto.“ Verdi je spreman da pomogne Mareliju i sa njim se rastaje noseći Solerin libreto. Bacajući, u svom stanu, na sto savijeni spis, Verdi je zapazio stih „pođi, misli“. Preleteo je dalje po stihovima i ostao zadivljen, jer su, gotovo, bili parafraza Biblije. Čita više odeljaka, ali je odlučan – ništa ne piše. Zatvara svesku i leže u postelju. To, međutim, ne pomaže. Nema sna.Nabuko mu stalno prolazi kroz glavu. Ustaje i čita libreto tri puta uzastopce. Ipak vraća Mareliju rukopis. Ovaj ga ubeđuje da pristupi komponovanju, gurajući mu svesku u džep kaputa. U jesen 1841. Verdi izveštava Marelija da je opera završena i da bi, prema prethodnom obećanju, trebalo da bude izvedena u toku karnevalske sezone. Impresario se izgovara već trima primljenim operama poznatih kompozitora, očigledno ne želeći da bilo šta reskira izvođenjem četvrte, potpuno nepoznatog autora. Verdi uporno ponavlja da se Nabuko mora izvesti tokom karnevala ili nikad, uveren da tako dobre protagoniste kao što su Đuzepina Streponi i Ronkoni, više nikad neće imati na raspolaganju. Pošto u najavi sezone nema Nabuka, Verdi piše ljutito pismo Mareliju. Posle ovog pisma sledi buran razgovor i pritisak da se opera ipak izvede. Odlučeno je da se, zbog velikih troškova za opremu triju najavljenih premijera, Nabuko opremi iz raspoloživog fundusa.Verdi je i sam aktivno sudelovao u izradi konačne verzije libreta. Jednom je, čak, Soleru zaključao u sobi, ostavivši mu samo Bibliju i čistu hartiju. Probe su počele krajem februara i samo dvanaest dana posle prve klavirske probe održana je, 9. marta, u Skali, premijera Nabukodonosora. „Sa ovom operom“, pisao je Verdi „počela je uistinu moja umetnička karijera.“ Tokom proba svi u pozorištu: činovnici, čistači lampi, krojači, binski radnici, slikari i poslužitelji, ostavljali su svoj posao i sa pažnjom, otvorenih usta, slušali novu muziku. Čak su i prerađeni kostimi i osveženi dekor naišli na dopadanje. Aplauz posle prve scene trajao je čitavih deset minuta, dok je hor jevrejskih izgnanika odmah shvaćen kao patriotska himna, ostajući to u Italiji do današnjeg dana. Prilikom Verdijeve sahrane, u Milanu 1901, devet stotina pevača pod Toskaninijevom upravom, odalo je zvučnu poštu najvećem italijanskom operskom geniju, a desetine hiljada okupljenih prihvatilo je pesmu koja je u kompozitorovoj domovini postala svojina celog naroda. Verdi je sa Nabukom imao sreće. Usledile su nove porudžbine, izdavači objavljuju njegova dela, a prva protagonistkinja Abigaile postaje mu životna saputnica.Od Bečkog kongresa do ujedinjenja svi Italijani, pa i Verdi, neustrašivo su se borili za pravednu stvar ujedinjenja naroda i domovine. Venecija i Lombardija su pod austrijskom vlašću, u Toskani i Modeni vladaju bočne grane Habsburga. Burboni su na jugu i Siciliji. Svi italijanski rodoljubi okupljeni su u „Risorđementu“, kako se zvao pokret za oslobođenje i ujedinjenje. Tako se i dogodilo da većina prisutnih na premijeri Nabuka, u istoriji potlačenih starozavetnih Jevreja prepozna savremenu sudbinu svoje domovine.Nabukodonosor, vavilonski car, poznat je iz Herodotovih zapisa, Biblije, po arheološkim nalazima krajem 19. i početkom 20. stoleća. Vladao je od 604. do 562. godine pre naše ere; slavljen kao okrutni osvajač ali i veliki graditelj Visećih vrtova i Vavilonske kule. Dva puta je opsedao Jerusalim, 598. i 586. godine. Zarobio je desetine hiljada Jevreja, mahom zanatlija, i zaposlio ih na izgradnji Vavilona. Jevreji su se iz ovog ropstva spasli tek pošto je Vavilon propao, a ne, kao u operi, posle Nabukodonosorovog preobraćenja. Libreto Temistokla Solere nije ni bolji ni gori od onoga što je u njegovo vreme bilo uobičajeno: sve je, u stvari, mešavina istorije, biblijskih događaja i mašte stvaralaca. Radnja, međutim, obiluje dramskim situacijama, kontrastima i iznenađenjima, i poslužila je izvrsno mladom Verdiju da prvi put dâ posebno lično obeležje svojoj muzici.U starozavetnoj Knjizi o carevima i Knjizi proroka Jeremije, iznosi se istorija Nabukodonosorovih osvajanja Jerusalima, odvođenje Jevreja u ropstvo, rušenje i paljevina Solomonovog hrama, a, takođe, i neobično uobraženje carevo da je sâm postao bog, kao i njegovo gubljenje razuma i pokajanje: „I popali dom Gospodinov i dom carski i sve domove u Jeruzalemu; sve velike kuće popali ognjem. “Radnja Nabuka nam je danas, posle istoriji nepoznatih zločina tokom Drugog svetskog rata, posle raznih pogroma i genocida koji sežu i u naše vreme, posebno bliska i razumljiva. Nije Nabukodonosor usamljeni pojedinac koji lišen razuma ruši, pali, ubija i odvodi u ropstvo čitave narode. To je, nažalost, česta pojava u istoriji koja danas, više nego ikad, najozbiljnije preti čovečanstvu. Verdi i Solera završavaju operu preobraćanjem silnika u razumnog čoveka koji u miru sarađuje sa svim narodima. Posle premijere u Skali, Nabuko je brzo osvojio operski svet: u Beču je prikazan 1843, Berlinu, Barseloni, Štutgartu 1844, u Marselju i Parizu 1845, Kopenhagenu, Londonu, Budimpešti i Carigradu 1846, Havani i Bukureštu 1847, Njujorku i Briselu 1848. U Beogradu je Nabuko prvi put bio izveden 1. juna 1963. Godinama je ostao na repertoaru i bio najposećenija predstava. (...) Činjenica da je Nabuko izveden kao predstava kojom je inaugurisana obnovljena Skala, najbolje govori o izuzetnoj popularnosti ovog Verdijevog dela. Muzika Nabuka pleni snagom, živim, gotovo neobuzdanim ritmom, vanredno uspelim horovima, grandioznim ansamblima i uspelim arijama. Ima, naravno, u delu takozvanih „opštih mesta“, naročito ako se izvode nedramatično, ima čak i mesta koja, iz današnje perspektive, zvuče trivijalno. Međutim, od mladog Verdija se nije moglo u Nabuku očekivati majstorstvo iz Otela ili Falstafa. Uvertira je potpuri najpoznatijih melodija; uvodni hor prvog dela opere s divnim kontrastom devojačkog napeva pleni snagom, dok je arija Zaharije s horom – iskušenje za sve basove. Od prvog nastupa Abigaila zadržava dah slušalaca svojim vrtoglavim intervalskim skokovima. Tercet pruža izvesno smirenje, da bi hor sve vratio na početak. Veliki ansambl posle dolaska Nabuka, sa istaknutim njegovim solom i solom Abigaile, predstavlja novinu u razvoju opere. Siloviti završni hor prvog dela pleni ritmom, pokretom, odlučnošću. Kratki uvod u drugi deo opere vanredno dočarava nemir u Abigailinoj duši. Njena arija, pisana po svim običajima, traži mnogo od sopranistkinje, a njena streća sa horom gotovo da pleni gledalište. Zaharijina molitva je prava oaza mira i predanosti. Hor Levita sa Ismailom je opet ritmičan. Finale drugog dela, sa korišćenjem imitacije, nadmašuje sve što je u operi do tada bilo napisano. Nabukovo uobraženje da je bog i prigušeni strah svih prisutnih, rađeni su po važećoj konvenciji. Scena Nabuka sa Abigailom u trećem delu mora se slušati iz belkantističke perspektive. Slavni hor jevrejskih zatočenika predstavlja „ariju za altove, tenore i baseve“ (Rosini). Zaharijino proročanstvo srećnije budućnosti tipično je za mladog Verdija i dato je snažno, efektno i neponovljivo. U četvrtom delu opere, Fenenina arija je smirenje između nabujalih izliva Nabukovih pristalica koji smelo ruše vlast uzurpatora. Molitva „svemoćnom Jehovi“ svih učesnika, pevana bez orkestarske pratnje, takođe je smela zamisao, koju će Verdi i kasnije primeniti (Makbet). Oproštajna scena Abigailina rađena je po ugledu na Belinija (Norma), tako da se može govoriti o podudaranju. Završetak dolazi sa svečanim horom i istaknutim solističkim epizodama. Nabuko je u celini izuzetno zahvalna opera za soliste i hor i može se izvoditi samo u operskim kućama koje raspolažu pravim vokalnim snagama.

Konstantin Vinaver