Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja

Naši sinovi


Predstava trenutno nije na repertoaru
8.0

Broj ocena: 1;




Naši sinovi

Premijera: 24. jan 2014.
Pisac: Vojislav Jovanović Marambo, Režija: Tatjana Mandić Rigonat

Igraju:

Ostoja - Miodrag Krivokapić
Hristina - Olga Odanović
Lena - Nataša Ninković
Pisac, Vojislav Jovanović - Milutin Milošević
Baba Jovana - Branka Petrić
Danilo - Nenad Stojmenović
Gile - Marko Janketić
Rajko - Predrag Vasić
Gazda - Risto Branko Vidaković
Leposava - Vjera Mujović
Simica, opštinski poslužitelj - Zoran Ćosić
Lina - Jelena Živković
Draga - Jelena Blagojević / Mina Veljanović
Gospođica - Natalija Bojana Bambić
Gospođica Karavilka - Ljuma Penov

Dramaturg: Slavko Milanović, Scenograf: Aleksandar Denić, Kostimograf: Olga Mrđenović, Scenski govor Ljiljana Mrkić Popović, Scenski pokret: Anđelija Todorović, Izbor muzike: Tatjana Mandić Rigonat, Dizajn zvuka: Zoran Jerković, Producent: Milorad Jovanović



(...) Jovanović (...) iznova vraća porodicu u njen socijalni kontekst. On proučava ono što bi Didro nazvao condition. I u dvostrukom značenju ove francuske reči condition(s) – uslovi, sudbina – krije se pravi smisao ljudske socijalne pozicije: čovekovi uslovi postojanja jesu njegova sudbina (...)
U pitanju su inače dva beogradska lokaliteta, dva suprotstavljena lokaliteta: Beograd kraj pristaništa, „srce grada“, poslovni deo, deo u kojem je koncentrisan svet rada i sticanja, i Čubura, svet neprilagođenih došljaka, radnika („monopolska deca“) i gradske sirotinje (...) Radnja se naizmenično događa u pomenutim lokalitetima i u dvema različitim socijalnim sredinama: u mnogočlanoj i nemaštinom pritisnutoj porodici pukovnika Ostoje, na samoj periferiji grada, i u „trgovačkoj kući na Savi“, u svetu izobilja i poslovnog uspeha (...) S jedne strane, neuklopljeni došljaci, oni što su u doslovnom i prenosnom smislu na marginama grada, i uklopljeni došljaci, koje grad prihvata samo zato jer imaju novca (...) I ta jednostavna priča o pokušaju siromašne porodice pukovnika Ostoje da se ženidbom svog najstarijeg sina devojkom iz bogate trgovačke kuće reši materijalnih nedaća, nije priča o socijalnim mezalijansama, već priča o došljačkoj uzajamnosti, o pokušaju došljaka da se zajednički odupru gradu spajanjem „svojih kvaliteta“ (...)
Dramska linija prati sudbinu porodice pukovnika Ostoje i ima sva svojstva dramske hronike koja beleži etape porodičnog rasula (...) Od materijala od kojeg je mogla da nastane građanska drama ili melodrama na temu raspada porodice, Jovanović pravi autentičnu socijalnu dramu u kojoj, začudo, nema ni naturalističkog socijalnog fatalizma, ni „nedijalektičkog determinizma“ te iste naturalističke provenijencije, već samo ubedljivih dokaza o čovekovoj zavisnosti od sredine, od koje on nastoji da se oslobodi (...)
Tu se pojavljuje humor kao sredstvo snižavanja patetike patnje, humor kao sredstvo gotovo satirički grubog izrugivanja, ambivalentni humor vezan za postupke i govor na ivici okrutnog. Tom umeću nijansiranja, tom gradiranju smešnog, toj veštini da se predstavi ljudska ambivalentnost, svemu tome se, nema sumnje, Jovanović učio najviše kod Sterije. (...)
(Pored ostalog, veštini korišćenja smešnih strana iskvarenog govora i sudara različitih govornih navika, Jovanović se učio takođe od Sterije, ali su Naši sinovi jezička tvorevina ne manje složena i efektna od Sterijinih komičkih jezičkih tvorevina.) Jovanović je, međutim, uspeo da ostvari ono što Sterija nije uradio ostajući strogo u okvirima jedne kanonske vrste – komedije – on je još prirodnije spojio komično i dramatično, setno i lakrdijsko, grubo i dirljivo (...)
U komadu Naši sinovi, recimo, ne treba videti samo jedan klasičan naturalistički komad već rani primerak one vrste dramaturgije za koju su Englezi pronašli slikovit opisan naziv „Kitchen-Sink-Drama“ („drama kuhinjskog slivnika“), i treba ga staviti u isti red s najboljim Veskerovim i Osbornovim komadima, s Bondovim Spasenima, ili pak s Krecovim dramama. I tu ih treba ne samo svrstati već u odgovarajućem stilu i – igrati.

Mirjana Miočinović