Nije čovek ko ne umre

O piscu, o delu – reč reditelja

Desetog augusta 1974, „na vest da je pronađen lek protiv dijabetesa“, lažnu vest, dakako, Pisac počinje pisati komad „Nije čovek ko ne umre“. Pisac ima trideset i četiri, i već četiri je – dijabetičar. Kucanje na pisaćoj mašini „olimpija“ odzvanja uzanom kaletom u Pučišću na Braču, dok se osmogodišnji budući reditelj i njegova majka, piščeva supruga, vraćaju s plaže.

Komad, kaže pisac, predstavlja „rondo-splet šećeraških igara“, a naročito je, bar reditelju, a on veruje – i glumcima, važna piščeva završna rečenica uvoda u delo: „i bezizlaz je vid ljudskog kosmosa koji sadrži nebrojene šanse“.

Pisac će tako živeti svoj život.

(A i reditelj će pokušavati.)

Praizvedbu, nekih četiri godine kasnije, u sarajevskom Kamernom teatru ’55, gledaće puna sala sled...