Ništa nećemo zaboraviti

Mislila sam da će moj najteži zadatak u Vranju i vranjskom pozorištu biti dramatizacija Bore Stankovića i njegove Nečiste krvi pre četiri godine. To je zato što tada nisam znala za Veru Cenić i njen Kanjec filjma. Zanatski gledano, dramatizovati Kanjec filjma (i Istu priču) vrlo je lako i jednostavno. Vera Cenić piše jezikom koji je lagan, neopterećen, lako čitljiv, komunikativan. Međutim, ono o čemu piše je u potpunom kontrastu sa tim. Ono o čemu Vera Cenić piše teško može da se tako olako prihvati, a još teže da sezaboravi. Ipak, zaboravljanje nam na ovim prostorima ide od ruke. Zaboravili smo štošta, a kad nas sve to što smo zaboravili ipak sustigne, u nekom drugom obliku, u nekom novom izdanju, iznenađeni smo time kako je to baš nama moglo da se desi. Čini se da je zaboravljanje u čovekovoj prirodi. Možda u ženinoj nije. Dok god ima onih koje odbijaju da zaborave, koje beleže, koje pišu, ali i on...