Orfej i Euridika

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
0.0

Broj ocena: 0;

Orfej i Euridika

Premijera: 23. jun 2021.
Pisac: Kristofer V. Gluk, Režija: Aleksandar Nikolić

Igraju:

ORFEJ: Aleksandra Angelov, Jana Cvetković*, Ljubica Vraneš
EURIDIKA : Snežana Savičić Sekulić, Nevena Bridžen, Isidora Stevanović*
AMOR: Sofija Pižurica, Ivanka Raković Krstonošić, Milica Damjanac*, Nevena Đoković*
DUŠE U ČISTILIŠTU, DUŠE U PAKLU, DUŠE U RAJU, SLEDBENICI ORFEJA: Hor Narodnog Pozorišta
PERSEFONA: Iva Ignjatović    
MORFEJ, FURIJA: Dragana Nedić
KERBERKE, FURIJE: Sanja Tomić, Ines Ivković, Jelena Momirov, Jelena Nedić
KUPIDONI, FURIJE: Ana Ivančević, Ljupka Stamenovski, Anastasia Sihova
MOJRE: Nada Stamatović, Željko Grozdanović, Gordana Jeličić
EURIDIKINA DUŠA: Milena Stajkić

Libreto: Ranijeri de’ Kalcabiđi, Dirigent: Dian Čobanov k. g / Zorica Mitev Vojnović, Scenograf: Dunja Kostić, Kostimograf: Katarina Grčić Nikolić, Koreograf: Aleksandar Ilić



REČ REDITELjA 

Reži­ja Glu­ko­ve ope­re Orfej i Euri­di­ka u sve­tlu Ele­u­sin­skih miste­ri­ja sadr­ži u sebi četi­ri  ključ­na feno­me­na koji pre­ci­zno defi­ni­šu ovu ope­r­sku pred­sta­vu koja će biti posta­vlje­na u Narod­nom pozo­ri­štu u Beo­gra­du. To su ino­va­tiv­ni ope­r­ski kom­po­zi­tor, revo­lu­ci­o­nar na polju sin­te­ze muzi­ke i dra­me, jedan od naj­ve­ćih refor­ma­to­ra ope­re u isto­ri­ji ove scen­ske vrste Kristo­f Vili­bald Gluk, zatim Orfej i Euri­di­ka - cen­tral­ni mit iz kru­ga mitova o Orfeju, koji govo­ri o arhe­ti­pu umet­ni­ka, o vrhun­skoj moći pro­du­ho­vlje­ne arti­stič­ke indi­vi­due koja može da pro­me­ni čak i neu­mo­lji­ve zako­ne živo­ta i smr­ti koji­ma svi mora­mo da pod­leg­ne­mo, potom ele­u­sin­ske miste­ri­je - antič­ki mistič­ni kult pre­kla­sič­ne Grč­ke koji je posve­ćen raz­u­me­va­nju i pri­hva­ta­nju pri­rod­nog i neiz­be­žnog ciklu­sa živo­ta i smr­ti i, kao četvr­to i posled­nje, miste­ri­ja - ono što se ne može spo­zna­ti do kra­ja, taj­na, zago­net­ka. Sva­ki od ova četi­ri poj­ma nosi sop­stve­nu vred­nost i širo­ko je polje za istra­ži­va­nje samo po sebi, među­tim tek njiho­ve među­za­vi­sne veze prak­tič­no ote­lo­tvo­re­ne u reži­ji pred­sta­ve otva­ra­ju vra­ta ka suštin­ski ino­va­tiv­noj scen­skoj postav­ci.
Ulo­gu Orfe­ja, kao cen­tral­ne lič­no­sti pred­sta­ve, ori­gi­nal­no napi­sa­ne za kastra­ta, izvo­di meco­so­pran - sam izbor tog pevač­kog faha i rod­na kon­tra­ver­za već upu­ću­ju na nestan­dard­nog hero­ja u mačo­i­stič­kom sve­tu, koji sigu­no ne kori­sti sred­stva Hera­kla, Ahi­le­ja i Ajan­ta. Njego­va odluč­nost i hra­brost nisu u suprot­no­sti sa njego­vom nežno­šću, sen­zi­tiv­no­šću i ranji­vo­šću, već čine dobar kon­tra­punkt koji osva­ja čak i na polji­ma na koji­ma masku­li­ni­tet i mačo­i­zam nema­ju uspe­ha. Njego­va hari­zma i poet­ski zanos uspe­va­ju da dodir­nu i neu­mo­lji­va hton­ska božan­stva koja nisu zlo­na­mer­na, već sa veli­kim ose­ća­njem dužno­sti bri­nu o višem redu u kosmo­su. Orfej raznim pod­vi­zi­ma oprav­da­no zaslu­žu­je titu­lu hero­ja, para­lel­no sa titu­lom pesni­ka, pro­ro­ka i dobro­tvo­ra čove­čan­stva. Nego­va sna­ga izvi­re iz ljuba­vi, ali isto­vre­me­no se u njoj kri­je i njego­va naj­ve­ća pogre­ška kroz koju nas mit uči da sla­bost pre­ma pred­me­tu ljuba­vi nika­ko nije isto što i pra­va ljubav
Euri­di­ka i Amor zau­zi­ma­ju nemer­lji­vo manji pro­stor u delu i obo­je su osli­ka­ni samo sa par krup­nih pote­za čet­kom tako da redi­telj­skom tuma­če­nju osta­je dovolj­no pro­sto­ra da ih kroz dalje istra­ži­va­nje pro­du­bi. Euri­di­ki­no pre­te­ra­no čeznu­će za sve­tom živih i još neu­sa­hlo seća­nje nakon ispi­ja­nja vode iz reke zabo­ra­va je čine nestr­plji­vom i ostra­šće­nom što helen­ski i kla­si­ci­stič­ki sistem vred­no­sti pre­po­zna­ju kao fatal­nu manj­ka­vost karak­te­ra. Upr­kos veli­kim doka­zi­ma ljuba­vi, sla­bo­sti i Orfe­ja i Euri­di­ke ne mogu da izdr­že Amo­ro­ve naj­vi­še ispi­te. Ipak Orfe­je­va odlu­ka o žrtvo­va­nju naj­vred­ni­jeg (a to je sop­stve­ni život) isku­plju­je oba ljubav­ni­ka u oči­ma božan­stva. Amor, za raz­li­ku od Euri­di­ke i Orfe­ja, u svom izra­zu pose­du­je naj­za­ni­mlji­vi­ju redi­telj­sko-kom­po­zi­tor­sku ino­va­ci­ju Glu­ka, a to je muzič­ki pod­tekst koji je u suprot­no­sti sa ver­bal­nim tek­stom. Iako izgo­va­ra reče­ni­ce koje bi se bez muzi­ke mogle tuma­či­ti kao suro­ve nared­be, para­lel­ni muzič­ki mate­ri­jal koji je fri­vo­lan, šar­man­tan i duho­vit, govo­ri da je reč o zavo­dlji­vom i koket­nom božan­stvu, upo­r­nom, bene­vo­lent­nom i deti­nje neo­do­lji­vom, mada nared­bo­dav­nom i domi­nant­nom.
Taj­no­vi­tost i nedo­ku­či­vost odre­đe­nih poj­mo­va pre­va­zi­la­zi našu sva­ko­dnev­nu banal­nu egzi­sten­ci­ju, kao i polja do kojih dose­že naše shva­ta­nje koli­ko god da smo obra­zo­va­njem i infor­mi­sa­no­šću zdra­vo za goto­vo pri­hva­ti­li da je Zemlja lop­ta koju gra­vi­ta­ci­ja drži na odre­đe­nom rasto­ja­nju od Suna­ca ili da se mole­kul vode sasto­ji od ato­ma kise­o­ni­ka i dva ato­ma vodo­ni­ka. Mistič­ne sile su našim pre­ci­ma mno­go dublje i zan­čaj­ni­je govo­ri­le o taj­na­ma rođe­nja i smr­ti. Možda je  „poet­ska i mistič­na isti­na“ našem pret­ku bila mno­go isti­ni­ti­ja od naše „isti­ne nau­ke i raci­ja“, a ako ne isti­ni­ti­ja, onda sigur­no zna­čaj­ni­ja za duhov­ni život i duhov­na pre­ži­vlja­va­nja.  Iako goto­vo sva polja medi­ci­ne (od onih koja se odno­si na naše fizič­ko zdra­vlje, do onih koja se odno­se na naše psi­hič­ko zdra­vlje) posred­no ili nepo­sred­no slu­že u cilju pre­ven­ci­je, odla­ga­nja ili bor­be sa posle­di­ca­ma smr­ti, ona savre­me­nom čove­ku ne pru­ža­ju ute­hu i dubin­sko raz­u­me­va­nje ciklu­sa živo­ta, oplod­nje i smr­ti koje su naši pre­ci (možda) pri­hva­ta­li sa mno­go više sta­lo­že­no­sti. Savre­me­ni stra­ho­vi, neu­ro­ze i fobi­je koje su odli­ke nezdra­vog odno­sa pre­ma smr­ti jesu sli­ka naše Zapad­ne civi­li­za­ci­je zasno­va­ne na ego­cen­trič­no­sti, viso­ko­ra­zvi­je­nom indi­vi­du­a­li­zmu i pove­re­nju u dome­te ljud­skog raci­ja, iako mno­ge taj­ne živo­ta i smrti njega pre­va­zi­la­ze upr­kos rapid­nom napred­sku nau­ke na svim poljim. Nela­go­da, strah, bunt, nera­zu­me­va­nje, gnev, tuga, depri­mi­ra­nost, ose­ća­nje besmi­sla, izgu­blje­no­sti i bes­po­moć­no­sti jesu sva­ko­dne­vi­ca mili­o­na ljudi širom sve­ta koji se posred­no i nepo­sred­no kon­fron­ti­ra­ju sa smr­ću - takva košmar­na egzi­sten­ci­ja je sva­ko­dne­vi­ca savre­me­nog čove­ka uop­šte, koji je niti pod okri­ljem boga (ili bogo­va), niti svo­jim moći­ma može sebe da spa­se od te veli­ke i zastra­šu­ju­će miste­ri­je.
Hado­ve i Per­se­fo­ni­ne taj­ne osta­ju zaklju­ča­ne za nas, ljude XXI veka, osim ako ih ne iska­že­mo kroz umet­nič­ko obli­ko­va­nje, a u našem kon­kret­nom slu­ča­ju kroz muzič­ki tea­tar. Kako se uhva­ti­ti u koštac sa tako pre­sud­nim nedo­ku­či­vim tema­ma našeg posto­ja­nja nego kroz onaj medij koji i sam kori­sti muzi­ku, reči, pesni­štvo, boju, sve­tlost i tamu, pokret, kom­po­zi­ci­ju, ritam, kon­trast, pri­ču, dra­mu, glu­mu, a pre sve­ga živog čove­ka kao instru­ment… oma­mljuj­ći sva naša čula i pri­pre­ma­ju­ći ih za spo­zna­je van posto­ja­nja banal­ne sva­ko­dne­vi­ce.

Aleksandar Nikolić