Pepeljuga

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
0.0

Broj ocena: 0;

Pepeljuga

Premijera: 17. okt 1998.
Pisac: Đoakino Rosini, Režija: Jagoš Marković

Igraju:

Don Ramiro - Dejan Maksimović 
Dandini - Vladimir Andrić / Oliver Njego 
Don Manjifiko - Miodrag Miša Jovanović / Miodrag Mika Jovanović 
Klorinda - Sanja Kerkez / Marija Mirčetić / Ivanka Raković 
Tizbe - Ntaša Jović / Jelena Bodražić 
Angelina (Pepeljuga) - Jadranka Jovanović / Violeta Srećković / Aleksandra Angelov 
Alidoro - Nenad Jakovljević / Sveto Kastratović 

Dirigent: Dejan Savić, Scenograf: Miodrag Tabački, Kostimograf: Renato Balestra, Autor scenskog pokreta: Vladimir Logunov



Bajka o Pepeljugi poznata je svim ljudima širom sveta. Obično se smatra da je francuski pisac Šarl Pero prvi objavio ovu popularnu priču o svojoj zbirci „Priče iz starih vremena” 1697. godine. Priča je u stvari mnogo starija. Prvi put se javlja kod starogrčkog geografa Strabona, u prvom veku pre naše ere. Rosinijeva Pepeljuga premijerno je izvedena u rimskom teatru Vale, 25 januara 1817 godine. Ugledni kompozitor Žil Masne, takođe, je napisao operu na popularnu bajku 1899. a Volf-Ferari 1900. godine. Bilo je još opera o sirotoj zlostavljenoj devojci, a u novije doba treba spomenuti znameniti balet Pepeljuga, Sergeja Prokovjeva. Rosini je u svojoj dvadeset četvrtoj godini, kao cenjen, uspešan i već popularan kompozitor primio porudžbinu od Pjetra Kartonija, zakupca rimskog pozorišta Vale, da za karnevalsku sezonu 1816-1817 napiše jednu operu. Posle izvesnih nesporazuma sa cenzurom oko izbora libreta, prihvaćeno je da se još jednom na opersku scenu iznese priča o Pepeljugi. Libretista Fereti je imao 22 dana da napiše lirski libreto u stihovima, a kompozitoru je ostalo 24 dana do zakazane prmijere. Rosini je mogao da prihvati ove nemoguće uslove, jer je bio navikao na brzi, hitri ali ni malo površni rad. On je u to vreme pisao godišnje po dve opere. Radnja opere Pepeljuga pomerena je na drugu polovinu 18. veka, i mnogo što-šta je izmenjeno. Dobra vila iz bajke, koja svojim čarobnim štapićem, Pepeljugi stvara najraskošnije haljine, čudesne cipelice od stakla, kočije od bundeve, od pacova kočijaša, a od 6 guštera 6 lakeja sasvim se izostavlja, i njenu ulogu ispunjava prinčev vaspitač filozof Alidoro. Glavni rekvizit bajke, staklenu cipelicu zamenila je u operi narukvica. Nema ni bala ni izgubljene cipele. Umesto zle maćehe nastupa otac. U operi po tradiciji komedije del arte ima mnogo prerušavanja, neprepoznavanja, sve po meri komične opere. Da bi se publika bolje zabavljala, opera sadrži prave bufo scene, koje se baš ne uklapaju glatko u bajku. Rosini je već bio napisao svoje i danas poznate opere Svilene lestvice, Italijanku u AlžiruSinjor BruskinoTurčin u ItalijiSeviljskog berberinaOtela i još neke druge, tako da je imao sasvim izgrađen stil, odmah prepoznatljiv ljubiteljima opere. Mnoga mesta iz Pepeljuge bi mogla da se nađu i u drugim operama istog autora, jer ova partitura sadrži sve odlike ali i mane autora. Psihologija gotovo sasvim izostaje, mnoge bitne scene su muzički neizrađene, sve po tda vladajućim običajima. Instrumentacija je probranija i brižljivija no inače kod Rosinija, melodijska invencija nije uvek na visini, ali zato partitura sadrži i pravih bisera, jedinstvenih u lirskoj lepoti. Pevačke deonice su pisane za prave virtuoze, sa akrobatskim pevačkim zahtevima. Sve je efektnije, briljantnije i virtuoznije no u ranijim majstrovim  operama, tako da mnogi smatraju da je glavni razlog težem pristupanju izvođenju Pepeljuge nemogućnost da se pronađu pevači koji bi uverljivo, sa lakoćom i elegancijom savladali ove preteške zadatke. Na premijeri 1817. godine briljirala je u naslovnoj ulozi Geltruda Rigeti-Đorđi, koja je godinu dana ranije imala velikog uspeha sa ulogom Rozine. Premijera je bila više promašaj no uspeh, i to uglavnom zbog nedovoljne uvežbanosti izvođača. Rosini se nije mnogo uzbuđivao, jer je znao da će već repriza imati uspeha. Tako je i bilo, i Pepeljuga je brzo osvojila operski svet. 1818. je prvo  izvođenje u Španiji (Barselona), Nemačkoj (Minhen), 1820. Engleskoj (London), i Austriji (Beč), 1821. u Lisabonu i Budimpešti, 1822. u Francuskoj (Pariz), 1825. u Berlinu i u Moskvi, 1826. u Buenos Ajresu i Njujorku, 1828. u Meksiku i slobodno se može utvrditi da je to bila jedna od najpopularnijih opera uopšte. U  Sidneju je izvedena 1844. i to je bilo prvo izvođenje jedne opere u Australiji. Posle uspeha Pepeljuga polako nestaje sa repertoara. Pravu renesansu Pepeljuga ima tek tridesetih godina našeg veka; 1930. opera ima velikog uspeha u Beču i Pragu, a 1937. i 1946. u milanskoj Skali. Fedora Barbijeri, Đulijeta Simionato, Tereza Berganca i Merilin Horn plene publiku i publika se navikava na delo, koje više ne smatra površnim  radom već uspelim ostvarenjem jednog majstora. Uvertiru za operu Pepeljuga, uzeo je Rosini iz jedne svoje starije opere, jer je vremenski tesnac bio izuzetan. Posle nastupa sestara, Anđelina-Pepeljuga peva svoju setnu pesmu o kralju koji je između tri moguće neveste odabrao krotku i nevinu. Rosini je svim ličnostima opere (sem Tizbi) napisao lepe i zahvalne arije. U ovoj operi ima srazmerno najviše ansambala, u kojima raznorodni glasovi treba da se slože po boji, dinamici i vokalnoj frazi. Pojavu Alidora, Rosini odmah koristi za stvaranje kvarteta devojaka sa Alidorom. Solistima se pridružuje poletni muški hor. Don Manjifiko nastupa sa upravo penušavom poletnom arijom, i vreme je da se prikaže i mladi par. Čudesni duet u kojem svako prividno peva za sebe i publiku pleni lepotom melodija i zanatskom veštinom autora. Sluga Dandini sa horom nastupa hvalisavo, što odgovara njegovom prerušavanju. Poletni kvintet je „poslovan”, tečan i živahan. Arija Alidoro zahteva savršeni legato u širokim  frazama. Druga arija don Manjifika sa horom je ne samo vesela po karakteru, već čak i groteskna. Finale prvog čina je bez premca, tako da većina komentatora smatra da je ovaj dugi i vrlo teški ansambl ujedno i vrhunac mladog Rosinija. Svako ima i svoje kolorature kao i brze skupove ponovljenih nota, i pravo je čudo kako se toliko različitih muzičkih ideja spojilo u potpunu  celinu. U svojoj ariji Don Manjifiko ima uzastopno 134 puta da otpeva slog na istom tonu! Arija Don Ramira je pisana za tenora „da grazia”, koji su danas sasvim retki. Dandini i Don Manjifiko imaju komični duet dubokih muških glasova. Pepeljuga još jednom  peva svoju uvodnu pesmu a zatim sledi duhoviti „temporale”, muzika za olujnu kišu. Sekstet pevan u kratkim (stakato) notama zapanjuje, jer samo veliki majstori potpuno usklađeni mogu da otpevaju ovaj čudesni ansambl. Završna arija Pepeljuge je vrhunac cele opere, i s pravom se kaže da onaj ko može da otpeva ovu ariju može da otpeva sve! Rosini se pokazao kao nenadmašni velemajstor, koju u dvadeset četvrtoj godini smelo osvaja i pobeđuje celokupni svet opere u Italiji i srednjoj Evropi.