Pokondirena tikva

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
9.0

Broj ocena: 1;

Pokondirena tikva

Premijera: 27. feb 2007.
Pisac: Jovan Sterija Popović, Režija: Jagoš Marković

Igraju:

Fema, bogata udovica - Olga Odanović Petrović 
Evica, njena kći - Ivana Šćepanović 
Mitar,Femin brat - Darko Tomović 
Ančica, služavka - Jelena Helc 
Jovan, šegrt - Mihailo Lađevac 
Sara, čankoliza kod Feme - Aleksandra Nikolić 
Svetozar Ružičić - Aleksandar Srećković 
Vasilije - Branislav Tomašević 

Dramaturg: Molina Udovički - Fotez, Scenski govor: dr Ljiljana Mrkić Popović, Scenograf: Boris Maksimović, Kostimograf: Božana Jovanović, Scenski pokret: Marija Momirov, Izvršni producent: Borislav Balać, Organizator: Nemanja Konstantinović, Inspicijent: Vlastimir Živanović, Sufler: Dušanka Vukić, Specijalni efekti: Milan Alavanja, Asistent režije: Srđan Obrenović   



Od sviju Sterijinih komada Pokondirenu tikvu najteže je pravedno oceniti. Pored svojih stvarnih mana, ona ima i osobina koje nama danas što smo naviknuti na moderne komedije izgledaju očigledne mane; kako ona još tih osobina ima mnogo, to nam ove padaju vrlo jako u oči, daju ton opštem utisku, i mi smo skloni da zbog njih osudimo ceo Sterijin komad, i da odmah kažemo da Pokondirena tikva ništa ne valja. Ništa, međutim, nije netačnije od takve nagle i jednostrane osude. Steriju uopšte (a ovaj njegov komad naročito) ne treba suditi po modernom merilu; od njega ne treba tražiti onu preciznu i detaljnu tačnost u crtanju karaktera kakvu je danas imaju brižljivi moderni pisci; od njega ne treba s pravom očekivati da svoju komiku uvek održi na dostojnoj visini a da nikad ne padne u vulgarnosti. Ako bismo takvo merilo primenili na Moliera i od njega tražili ovo što tražimo od Sterije, šta bi bilo od ovog neobično velikog francuskog pisca? Time nije kazano da se ne zna sva odista velika razlika između ogromnog genija Molierovog i sjajnog talenta Sterijinog; što se ovde hoće da naglasi to je sličnost između  ova  dva  pisca  u  rodu  komedije koji su oboje negovali, u njihovom načinu crtanja karaktera, u procedurama u kojima su dolazili do komičnih efekata. I jedan i drugi imaju isti rod, način, proceduru stare komedije. I sad, kad pri oceni Moliera vodimo računa o tim osobinama stare komedije, treba to isto da činimo i pri oceni Sterije; i Steriju treba da osudimo po onom istom pravednom merilu po kojem razumna kritika sudi Moliera. Onda će mnogo od onoga što nam na prvi pogled može izgledati mana, prestati da bude mana, i mi ćemo u ovoj videti samo jednu stalnu i dozvoljenu proceduru pisca komedije (...)

Pavle Popović, „Srpski književni glasnik“, 1902.