Iluzijæ

ILU­ZIJÆ
ilu­zi­ja ilu­zi­je
Pozo­ri­šte je kom­pli­ko­van meha­ni­zam. Pro­ces nastan­ka pozo­ri­šne pred­sta­ve je stva­ra­nje nove i žive ener­get­ske struk­tu­re. Tre­ba uskla­di­ti mno­go titra­ju­ćih duho­va. Tre­ba ih usme­ri­ti ka zajed­nič­kom cilju, ka smi­slu. Dakle, može da se kaže da je pozo­ri­šte alhe­mi­ja, magi­ja. O pozo­ri­štu kao magič­nom mestu, koje je spo­sob­no da stva­ra utva­re i pri­ka­ze koje do tog tre­nut­ka na tom mestu nisu posto­ja­le govo­ri i Pjer Kor­nej u svo­joj kome­di­ji „Komič­na ilu­zi­ja“ ili kako se tako­đe može pre­ve­sti – „Pozo­ri­šna ilu­zi­ja“. U samom naslo­vu nam pisac daje ključ, defi­ni­ci­ju svo­je teze – da je tea­tar veli­ka opse­na u kome je sve mogu­će, da smo ušav­ši u pro­stor za igru već pri­hva­ti­li ide­ju o igri samoj, o tome da smo, kao publi­ka sa jed­ne stra­ne i mi deo te igre u kojoj namer­no i svo­je­volj­no pri­sta­je­mo da veru­je­mo da je to što gle­da­mo stvar­no, da ti ljudi sa sce­ne nisu oni sami već da (upra­vo zbog nas) pred­sta­vlja­ju nekog dru­gog. To je ilu­zi­ja na koju pri­sta­je­mo jer nam je duh željan igre, željan pre­va­re, željan ilu­zi­je, opse­ne, željan pro­do­ra u dru­ge sve­to­ve, dimen­zi­je koji ne posto­je. U kraj­njoj lini­ji, svi želi­mo da kon­tro­li­še­mo makar mali deo vre­me­na ispred nas, da veru­je­mo da od našeg men­tal­nog pro­ce­sa ipak nešto zavi­si, ako ništa dru­go onda taj zajed­nič­ki čin koji se odi­gra­va, odno­sno pozo­ri­šna pred­sta­va. Pred­sta­va koja je pred vama otkri­va i otvo­re­no se igra sa tom ilu­zi­jom na više nači­na. Ona je pošla od Kor­ne­ja i njego­ve „Komič­ne ilu­zi­je“ ali je nasta­vi­la svoj put stva­ra­ju­ći sop­stve­ni svet sop­stve­ne ilu­zi­je, svet koji se tiče upra­vo glu­ma­ca pred vama i autor­skog tima koji je pred­sta­vu stva­rao danas i ovde, u okol­no­sti­ma koje radi­je ne bih pomi­njao, zbog njiho­ve jezi­ve sva­ko­dnev­no­sti. Dovolj­no je reći da već godi­nu dana ne živi­mo ni ona­ko nenor­mal­no kako smo do tada žive­li, već sada opte­re­će­ni još i pan­de­mi­jom nepo­zna­tog viru­sa kao da mno­go­stru­ko manje zna­mo bilo šta i o sebi i o živo­tu i o tome šta se to uop­šte oko nas deša­va. Ovo zvu­či kao tema nekog horor ili nauč­no-fan­ta­stič­nog roma­na. Nije. To živi­mo. Sva­ko­ga dana. Već dovolj­no dugo da je posta­lo nor­mal­no. A nije. Apsurd­no je. Pot­pu­no van pame­ti. Naša „ILU­ZIJÆ“, ilu­zi­ja ilu­zi­je, poku­ša­va da nam uz pomoć Kor­ne­ja i njego­vih liko­va pome­ri per­cep­ci­ju i une­se nas u dru­gu dimen­zi­ju, u kojoj važe dru­ga­či­ja pra­vi­la i rit­mo­vi, a koja je pre sve­ga otvo­re­na i vedra, raz­i­gra­na i suma­nu­ta, vrca­va i brza, ali sa ipak dosled­nom dozom vese­le melan­ho­li­je.

Niko­la Zavi­šić