Prst

Reč dramaturga

U mnogim tradicionalnim kosovskim kućama, još uvek se dešava da žene nestalih u ratu i dalje žive sa muževljevom porodicom, iako je prošlo više od deset godina od rata. Pravo nad njihovim životima, koje je nekada pripadalo mužu, sada pripada njegovoj porodici. One uopšte nemaju ‘’privatni’’ život. Šta god radile, moglo bi se tumačiti kao nešto što dolazi direktno iz porodice njenog muža, pa moraju biti pod kontrolom kako bi štitile čast porodice. Ali, šta se dešava ako se muževljeva porodica sastoji samo od njegove majke? Da li je ona u stanju da ‘’čvrstom rukom’’ kontroliše situaciju? I kako uspeva da održava domaćinstvo u situaciji kada je progone sećanja na nestalog sina koga je pokušala da sakrije u podrumu kuće? Kako zadržava moć u situaciji kada su snajina očekivanja u vezi sa nestalim mužem nešto drugačija i kada se dve žene povređuju dovodeći međusobni odnos do (nemogućeg) razrešenja? ‘’Prst’’ istražuje ovaj odnos u kontekstu najosetljivijeg problema na Kosovu danas: pitanja nestalih, ali iz potpuno nove, za ovo društvo radikalne pozicije žena koje su ostale iza.

„Prst“ je kažiprst koji ne zna u kom pravcu da pokaže i nije u stanju da otkrije počinioca. „Prst“ je, takođe, senka ogromnog prsta koji ukazuje na tebe, čineći da osećaš krivicu. To je prst koji nudi i pomirenje i razlaz. To je izgovor da plačes nad trivijalim bolom izazvanim trivijalnim kućnim poslom, kao maska za veći, manje banalan bol iznutra. To je konstantan podsetnik na činjenicu da je učinjeno nešto loše i da sve može da se raspadne. To je pretnja. To je nešto čime se češeš. To je nešto čime dodiruješ.