Ruža, uvela

Ruža, pa uvela. To je nekako logičan sled događaja. Ali Bora Stanković nije logičan. On je istinit. A u istinu je najteže poverovati.

Aca Popović pominje kako ne treba ruže zalivati vrućom vodom da bi shvatio koliko je ona otporna. Bora, naprotiv, polako dozira toplu vodu svojim junacima ne bi li spoznao kada i onaj najdelikatniji deo duha poklekne pred okrutnošću malograđanskog učaurenog mikrokosmosa.

Za mene posle ovog procesa Bora Stanković zauzima posebno mesto u srcu, a Vranje...

Vranje kao prvi susret sa Borom uliva neko strahopoštovanje još dok se pažljivo surećete sa gradom vozeći se njegovom, i dalje kaldrmisanom ulicom, a istorija pozorišta obavezu prema tradiciji koliko i prema  budućnosti.

Bora Stanković je istinit, ali zarad pozorišta mora pre svega biti verovatan. Za to se pobrinula Jelena Mijović, kombinujući više Borinih likova iz raznih dela, time stvorivši, novo autorsko delo koje “ono nekad” Vranje smešta u današnji system vrednosti, oponašajući savremene odnose.

Ovo je predstava o nekdašnjim ljudima u današnjem svetu. Oni su zaista tu. Prepoznaćete ih u čekaonici, na ulici, kafani, poslu... I naravno kod kuće!

Na žalost ili ne, mentalitet samo stari sa godinama, ne menja se.

Milan Nešković