Slepi miš

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
0.0

Broj ocena: 0;

Slepi miš

Premijera: 22. jun 2005.
Pisac: Johan Štraus, Režija: Plamen Kartalov

Igraju:

Gabrijel fon Ajzenštajn, rentijer - Vladimir Andrić / Aleksandar Dojković 
Rozalinda, njegova supruga - Sanja Kerkez / Jasmina Šajnović / Dragana Radaković 
Frank, upravnik zatvora - Miroslav Markovski / Branislav Kosanić / Dragoljub Bajić 
Princ Orlovski - Aleksandra Angelov / Ana Lačković / Željka Zdjelar 
Alfred, nastavnik pevanja - Ljubomir Popović / Saša Štulić / Igor Matvejev / Dejan Maksimović
Dr Falke, notaroš - Oliver Njego / Predrag Milanović / Nenad Nenić 
Dr Blind, advokat - Darko Đorđević / Boris Babik 
Adela, Rozalinda sobarica - Dragana Tomić / Snežana Savičić / Gordana Tomić 
Ida, Adelina sestra, balerina - Natalija Radić / Ana Cvetković 
Froš, tamničar - Igor Đorđević / Predrag Miletić 
Gosti kod Orlovskog, posluga, zatvorenici
Baletski ansambl - Olga Olćan, Milena Ivić, Ana Ivančević, Maša Tadić, Jovana Volf (Dragana Vujičić, Verica Stanojević, Ana Milić), Goran Stanić, Nebojša Stanković, Nikica Krluč, Duško Mihailović, Vladimir Panajotović, Željko Grozdanović (Ljubiša Peković, Mihajlo Stefanović, Miloš Kecman, Manuel Palazzo)

Libreto, po Mejaku i Haleviju, napisali Hafner i Žene, Prepev: Ildi Ivanji, Prevod govornog teksta: Ana Zorana Brajović, Ivana Dragutinović, Dragan Stevović, Dirigent: Bojan Suđić, Scenograf: Miodrag Tabački, k. g., Kostimograf: Olja Ivanjicki, k. g., Koreograf: Vladimir Logunov 



SLEPI MIŠ NA SCENI NARODNOG POZORIŠTA
Više od decenije pre osnivanja Opere, tzv. „muzička grana” Narodnog pozorišta predstavila je beogradskoj publici operetu Johana Štrausa Slepi miš 26. maja 1907. godine. O ovoj premijeri nam je ostalo malo pisanih tragova. Po istraživanju dr Živojina Petrovića, predstava je pevana u prevodu Milana Dimovića, dirigovao je Dragutin Pokorni, a reditelj je bio Svetislav Dinulović. Slepi miš je do kraja te sezone odigran još pet puta, a u sledećoj, 1907/08, pod dirigentskom palicom Petra J. Krstića, prikazan je četiri puta, što je za Beograd s početaka XX veka bio primeran broj izvođenja jednog naslova. Mr Danka Tomković, na osnovu svojih istraživanja, smatra da je gošća iz Novog Sada, Draga Spasić bila Rozalinda, da je Aleksandar Binički pevao partituru Ajzenštajna, a Raja Pavlović Alfreda. Zorka Todosić je, prema istom izvoru, igrala ulogu grofa Orlovskog, Desanka Popović je bila Adela, a Ivan Dinulović Frank. Ovu podelu delom potvrđuje i Veroslava Petrović oslanjajući se na kritiku objavljenu u „Večernjim novostima”. Taj napis navodi da je Todosićka, kao i uvek, dobro obavila svoj scenski zadatak, mladog glumca Ivana Dinulovića poredi sa velikanom beogradske scene, Veljom Miljkovićem, a upravi zamera što ulogu Gabrijela nije umesto Aleksandru Biničkom dodelila Dobrici Milutinoviću. Roksanda Pejović je, pak, došla do podatka da je 1908. Ajzenštajna tumačio Vojislav Turinski koji je pevao „čisto, tečno i pouzdano” i glumio neposredno, princa Orlovskog je „altom tamne boje” savesno pevala Teodora Arsenović, a Mijat Mijatović je „svojim lirskim, svetlim tenorom” tumačio ulogu Alfreda. Draga Spasić je i dalje dolazila iz Novog Sada da igra Rozalindu, i o ovom gostovanju kritika je zabeležila: „Spasićka je krasna pojava. To je mlada, lepa i ljupka dama sa puno života i puno temperamenta... ona vanredno lepo peva. Na sceni Kod Spomenika ova popularna opereta je sledeću premijeru doživela 7. decembra 1932. Bilo je to prvo operetsko delo koje se našlo na repertoaru Opere od njenog zvaničnog osnivanja (1920). Na plakatu premijere stoji: SLEPI MIŠ, opereta u tri čina (sedam slika). Muzika Johana Štrausa (prerada E. V. Korngold), tekst Melak i Lidovik Alevi, preveo Milan Dimović.Dirigent je ovog puta bio Ivan Brezovšek, reditelj Josip Kulundžić, scenograf Vladimir Žedrinski, a kostimograf Milica Babić. Ulogu Gabrijela Ajzenštajna je na premijeri tumačio Dragutin Petrović, Rozalinda je bila Kornelija Ninković Grozano, upravnika zatvora Franka je igrao Milan Pihler, kneza Orlovskog Milica Manojlović, Adelu Bahrija Nuri Hadžić, a Alfreda Vladimir Popović. Stanoje Janković je bio dr Falke, Vasilije Žumski dr Blind, a Lika Kalmić je tumačila ulogu Ide. U ostalim ulogama su nastupili: Hitrina (Mici), Mitrović (Knežev ađutant), Nikolićka (Grajlinger), Osvaldova (Kuvarica), Jevtićka (Sobarica), Nikolićka (Pokućarka), Lihterova (Kuvaričina pomoćnica), Nikolić (Vratar), Ljagin (Sluga), Semenjenko (Poštar). Ulogu Froša je tumačio član dramskog ansambla, Vasić. Blet je spremila Nina Kirsanova, koja je, zajedno sa Anatolijem Žukovskim i Janom Vasiljevom, i predvodila baletski ansambl.Kritika je najviše pažnje posvetila problemu postavljanja na repertoar nacionalne kuće jednog „nižeg” scensko-muzičkog žanra, kakvim se smatrala opereta. I dok je neki kritičari brane i opravdavaju upravu zbog ovakvog repertoarskog poteza, jedan u napadima ide tako daleko da se čak poziva i na zakon o pozorištu, koji, po njegovom mišljenju, zabranjuje izvođenje operetskih dela na sceni Narodnog pozorišta. Oni prvi, pak, pokušavaju da objasne kako se u toj „lakoj” muzici Štraus ističe svojom neopozivom inventivnošću, a njegov Slepi miš je „klasičan”, najbolji komad tog žanra. Opravdanje nalaze i u materijalnom momentu, jer publika je već na premijeri jasno pokazala da je ovo delo veseli i da će ga rado gledati „jer je dobila muzičko delo koje je 'laka muzika' ali nije frivolna, površno sentimentalna i nategnuto duhovita, već živa, iskrena i u svojoj vrsti nesumnjivo izrazita.” Jedan kritičar kaže: „najzad, zašto se ne bismo malo i smejali u ovom našem teškom životu”. U dirigenta je kritika imala puno poverenje, koje je Brezovšek i opravdao. Partitura je bila dobro i temeljno prostudirana, sa blagom tendencijom približavanja stilu komične opere, što se „naročito osetilo u ritmičkim prelazima”. I dok se jednima „zvučan i ritmički izrađen” orkestar bezrezervno dopao jer je postigao zavidan muzički nivo, a uvertira je bila okarakterisana kao „interpretacija koja 'pali' i otkriva puno realnih kvaliteta našeg operskog orkestra”, dotle su neki nalazili da „drukčije svira operetski, a drukčije operski orkestar”, zamerajući beogradskom nedostatak „lakoće”.I režija je podelila kritiku: jedni su smatrali da u skučenom prostoru i sa isto takvim materijalnim sredstvima predstava nije dočarala raskoš bečkog visokog društva Štrausovog vremena, dok su drugi hvalili stilsku doslednost, primernu razigranost, izuzetno postignutu ritmičku zajednicu između orkestra i scene, za šta je bio zaslužan „naš izvrsni reditelj g. Kulundžić”. Kritika uglavnom pozdravlja potez reditelja i uprave da uloge podeli, umesto glumcima kako se to ranije praktikovalo u operetama – operskim pevačima, te su „već sami kvaliteti operskih pevača i njihova glumačka sposobnost osigurali uspeh ove operete”.Za komičnost predstave najzaslužniji su bili Petrović, koji je u ulozi Gabrijela bio „nenadmašan”, Pihler i Šumski koji se najviše dopao publici i koji je bio „sasvim u svome elementu (...) i nije ni jednu priliku propuštao, i ulogu dr. Blinda, advokata, mucala, stilizovao je odlično ali sasvim u šabloni operetskih bas-bufa”. Šumskom je jedino zamereno da je fiziološki nedostatak dr. Blinda, mucanje, možda previše naglašavao. Stanoje Janković je bio dr Falke „sa lepim organom”, a Popović je u ulozi Alfreda bio „glumački neposredan do krajnosti. Naročito u sceni kada njegovo visoko ce intonira – duhovito – orkestarski instrument”.Ninković-Grozano, glasovno vrlo izrazita, u „blagorodnu i ne visoku pevačku partiju” Rozalinde unela je „puno srdačnosti i duha”,  pogotovo u ariju u drugom činu. Pozitivne ocene su  svojim glasovnim osobinama zaslužile i Bahrija Nuri-Hadžić koja se veoma uspešno snašla u „pikantnoj” ulozi Adele i Manojlovićeva koja se takođe glumački „vanredno držala” i „sa puno prirodnoga gesta i sa lepom modulacijom glasa kreirala ulogu ruskog kneza Orlovskog”. Svi recenzenti se pozitivno izražavaju i o ostalim, epizodnim ulogama, a naročito o horu koji je na premijeri bio „vrlo živ i zvučan”. Balet u drugom činu je bio homogen, a u solističkim tačkama se istakla Jana Vasiljeva, dok su „g-đa Kirsanova i g. Žukovski nosili najteži deo baleta sa uspehom”. Ova postavka Slepog miša se zadržala na repertoaru sve do 1939. godine, i odigrana je četrdeset puta. Ljubitelji najpopularnije Štrausove operete morali su dugo da čekaju kako bi je ponovo videli u zgradi na Trgu Republike. Prva premijera posle Drugog svetskog rata bila je 14. marta 1966. Ovog puta plakat je, kad je reč o libretu, precizniji, i navodi da su njegovi autori Hafner i Žene, po Meljaku i Haleviju. Pevan je novi prevod, Ildija Ivanjija. Na premijeri je dirigovao Oskar Danon, a na reprizi Borislav Pašćan. Reditelj i koreograf je bila Ani Radošević. Autori likovne komponente predstave su bili gosti, scenograf Petar Pašić i zagrebački kostimograf Inge Kostinčer. Horove je spremio Jovan Nekvinda, muzički saradnici su bili Zdenko Marasović i Konstantin Vinaver, asistent koreografa Gradimir Hadži Slavković, a baletski korepetitor Vera Novaković. U glavnim ulogama su nastupili Drago Starc (Gabrijel Ajzenštajn), Slavka Popović (Rozalinda), Dragomir Ninković (Frank), Milica Miladinović (Orlovski – ovog puta piše „princ”), Dobrila Bogošević (Adela) i Stjepan Andrašević (Alfred). Broj uloga je redukovan, te su pored navedenih na plakatu još i Stanoje Janković u ulozi dr Falkea i Nikola Jančić kao dr Blind. Ulogu Ide je tumačila balerina Ljiljana Dulović, koja se uz Aleksandra Veljkovića pojavljuje i u baletskom solu (Picikato polka), dok je partiju Froša odigrao prvak Drame – Mija Aleksić. Neke uloge su spremane u duploj podeli, pa su na drugoj reprizi, 23. marta, u ulogama Franka i Orlovskog nastupili Živojin Milosavljević i Olga Milošević Lačković, dok se u ulozi Adele predstavila gošća iz subotice, Marika Pec Galer. Rolu Dr Falkea je pripemao i Nikola Mitić koji je u ovoj ulozi debitovao 30. aprila.Polemike između zagovornika „lake” i „ozbiljne” muzike i dalje su se vodile. Čuveni muzikolog Stana Đurić Klajn je stala u odbranu ove operete rečima: „danas nam nenadmašni majstor Johan Štraus može već po koji put dokazati kako 'laka' muzika može da bude i dobra i trajna.” Razloge za trajnost Slepog miša ona nalazi, pored ostalog, i u muzičkim korenima ovog dela koji se nalaze u austrijskoj narodnoj melodici, nemačkom zingšpilu, klasičnim bufo-operama pa čak i u delima Mocarta i Šuberta. „Ali on je svoje delo začinio i tipičnom bečkom atmosferom davnih habsburgovskih vremena kad su se, uz ritam valcera, održavale političke konferencije, vodile borbe za osvajanje nepokorenih naroda, kad je valcer bio zabavna igra kako u plemićkim i diplomatskim salonima, tako i u proleterskim predgrađima austrijske carske prestonice”, navodi dalje isti kritičar. Valcer je osnovni oblik u svim Štrausovim operetama, što je bilo u dosluhu sa zahtevima vremena i sredine u kojima je ovaj kompozitor stvarao, ali valcer obogaćen „veštijom kompozicionom tehnikom” i „mnogo bogatijom instrumentacijom”. Kritika navodi da je kompozitor posedovao izuzetnu obdarenost za melodiju „laku, tečnu, vedru i upečatljivu” koja se  u njegovim operetama udružila s „razvijenim smislom za frivolna i efektna scenska zbivanja”. Zahvaljujući svojim muzičkim kvalitetima, kao i činjenici da vokalni izvođački zahtevi umnogome premašuju uobičajeni nivo žanra uprkos beznačajnom i plitkom, tipično operetskom libretu, Štraus je, sentimentalno slikajući bečko društvo svog vremena, uspeo da stvori operetu koja je ušla u red klasičnih dela i zauzela mesto u operskim repertoarima. Uz svest o tome da se rediteljka Ani Radošević nalazila pred dilemom u pogledu izvođačkog stila, pokušavajući da pronađe „zlatnu sredinu” između klasičnog operskog i uobičajenog „lakog” operetskog žanra, što joj je svakako otežavala i činjenica da protagonisti nisu bili naviknuti ni na operetski stil pevanja i glume, kao ni na govoreni tekst, predstava u celini je okarakterisana kao ”veliki i dobar operski spektakl”. Za najuspeliji domet predstave proglašen je drugi čin, tojest scena bala.O muzičkoj interpretaciji dela dirigenta Oskara Danona, rečeno je da je „izbegavajući rubata, nagle pauze, 'uklizavanje' u tempa, izostavljajući te tipične tradicionalne elemente tumačenja Štrausove tročetvrtinske melodike”, orkestar vodio „odmerenim ritmičkim pulsom i često u diskretnom zvučnom intenzitetu”. I o ostvarenjima ostalih članova autorskog tima kritika se izrazila vrlo povoljno.  Dekor Petra Pašića je okarakterisan kao „izvanredno inventivan, vazdušast i stilski pogođen a u isto vreme funkcionalan”, Inge Kostinčer je kreirala raskošne kostime „s puno smisla za sklad boja i linija”, dok je „raspevani hor koji je pripremio Jovan Nekvinda (...) dao puno sjaja svim finalima operete”. Stručnoj kritici se dopala intervencija u muzičkoj partituri na mestu predviđenom za baletski divertisman, koja je  zamenjena drugim Štrausovim kompozicijama, među kojima je i Picikato polka. Ani Radošević je dala izuzetno inventivnu i duhovitu koreografiju, koju su „sa izrazitim darom za grotesku izveli Ljiljana Dulović i Aleksandar Veljković”. Solistima je kritika zamerila nedovoljno jasnu i preciznu dikciju, koja je u opereti znatno važnija nego u operi, usled čega se umesto superiorne lakoće izvođenja ponekad primećivao napor, što je umanjivalo komični efekat i u najizrazitijim bufo-scenama. Zadovoljivši se da samo pomene imena solista, kritika za njihove kreacije navodi da su, „svaka za sebe, imale i svoje vrline i vrhunce i svoje nedostatke i padove”, te izražava veru da će tokom daljeg scenskog života ove postavke „kvaliteti samog izvođenja rasti”. Slepi miš u režiji Ani Radošević igran je na sceni Narodnog pozorišta do 1971, ukupno 30 puta.Sledeću postavku najpopularnije Štrausove operete u našem nacionalnom teatru je režirao Dejan Miladinović. Premijera je, pod dirigentskom palicom Nikolaja Žličara, premijerno izvedena 17. marta 1982, u već pomenutom prevodu Ildija Ivanjija, ali u scenografiji Miomira Denića, kostimima Božane Jovanović i koreografiji Lidije Pilipenko. Asistent dirigenta je bio Janez Govednik, asistent scenografa Dejan Ivković, muzički saradnici Nona Leskovar i Aleksandar Kolarević, horove je spremio Slobodan Krstić, a koncertmajstori su bili Stojan Grbić i Balint Varga.Glavne uloge su poverene Jovu Reljinu (Gabrijel Ajzenštajn), Radmili Smiljanić (Rozalinda), Aleksandru Veselinoviću (Frank), Olgi Milošević (Princ Orlovski), Gordani Jevtović (Adela) i Milivoju Petroviću (Alfred). Ulogu dr Falkea je dočarao Nikola Mitić, a dr Blinda Stjepan Andrašević. Ulogu Ide je tumačila balerina Sonja Divac, koja je Picikato polku, baletsko solo, igrala sa partnerom Vladimirom Logunovim. U ulozi  Froša je, možemo reći već tradicionalno, nastupio glumac, sada Đorđe Pura. Balet dobija nešto značajnije mesto u predstavi nego što je to ranije bio slučaj, pa u igama nastupaju istaknuti solisti I. Živković, Nada Šarić, Vladimir Logunov, Jovan Suvačarević (Čardaš), Ljiljana Hmela, Vesna Lečić, Ranko Tomanović, Ratko Petrović (Vals), Krunislav Simić, M. Mirković, Petar Rajković, V. Jaćimović i Ratko Petrović (Ruska igra). Na prvoj reprizi je ulogu Rozalinde, kao i toliko puta u ranijoj postavci, tumačila Slavka Popović, a na drugoj Anđelka Obradović Simonović, dok je u ulozi Adele nastupila Svetlana Bojčević.I ponovo se kritika spori oko opravdanosti repertoarskog poduhvata, vraćanja na opersku scenu jednog operetskog dela. Ovoga puta, porede čisto estetičkih, postavlja se i etičko pitanje: da li se funkcija opersko-operetskog dela završava u „nevinom razgaljivanju publike, pritisnute sivilom svakodnevlja, pune neuroze, nerešenih problema, svakovrsnih nestašica, ličnih i opštih briga”. Iako su optužbe znatno blaže i malobrojnije, jedan kritičar se te, 1982. godine, u odbrani Slepog miša i njegovog autora čak poziva na reči „superozbiljnog” Riharda Štrausa, izgovorene 1925, povodom stogodišnjice rođenja Johana Štrausa: „Johan Štraus je između svih Bogom blagoslovljenih ljudi najljubazniji darivalac radosti. Za mene je on jedan od poslednjih koji je imao primarne muzičke ideje. Da, primarne, iskonske, pramelodijske, to je to!” A jedan od mogućih odgovora na postavljenu moralnu dilemu daje i gledalište, „puno i nasmešeno”, koje posle predstave odlazi u noć zviždućući bar neku od „lepljivih” Štrausovih melodija. Ponovo je pozdravljen pomak u interpretaciji dela (koji ga još više približava komičnoj operi), postignut, između ostalog, skraćivanjem govornih delova u predstavi. Dejan Miladinović, za koga kritika kaže da na našu scenu donosi dah novog, uspeo je da „naivni zaplet radnje učini interesantnim”, a svojom maštovitom režijom, uz spretno korišćenje mogućnosti koje pruža rotaciona bina, postigao je „poletni tempo cele predstave”. Njegova koncepcija je bila „veoma dobro zamišljena, pogodila je duh i atmosferu nekadašnjih bečkih salona u kojima se zabavljalo uz zvuke valcera i polke”.Scenografija Miomira Denića bila je „pozdravljena burnim aplauzom već pri dizanju zavese”. Ostvarena je u vidljivo uspešnoj saradnji sa rediteljem i okarakterisana kao jedna od najvećih vrednosti predstave. Denićev dekor je bio „vazdušast, inventivan, teatarski funkcionalan”, uspešno je dočarao „patinu starinskih slika iz 19. veka”. Ni bogati i stilski adekvatni kostimi  Božane Jovanović nisu zaostajali – „pastelnih boja, bogati i nenametljivi”, bili su „dostojni onih novogodišnjih, iz čuvenog televizijskog prenosa koncerta Bečke filharmonije”. Koreografija Lidije Pilipenko je bila izuzetno inventivna i duhovita, a „odvijala se u uzlaznoj liniji sa vrhuncem duhovitosti i odličnih koreografskih rešenja u Picikato polki”. Zahvaljujući svima njima, scena Narodnog pozorišta se „u pojedinim scenama (zaustavljen polupokret ansambla tokom uvertire ili završna scena sa fijakerom u dnu pozornice) pretvarala u starinsku razglednicu Beča sa kraja prošlog veka”. Nikolaj Žličar je celu predstavu dirigovao „postižući dobru zvučnu uravnoteženost između orkestra i vokalnih solista i hora”. Iako je bilo i nekih zamerki, ocenjeno je da je orkestar vođen maestrovim umećem „ostvario osnovne linije, duh i karakter Štrausove muzike. Povremeno je dopirao i do istinske radosti muziciranja”. „Raspevani i razigrani protagonisti, u nimalo lakim pevačkim partijama koje uključuju dosta glume i govornih delova”, skoro bez izuzetaka su osvojili simpatije kritike. Radmila Smiljanić je lirsko-komičnu heroinu Rozalindu prikazala kroz „raskoš jednog sopranskog tembra”. Vokalno superiornoj primadoni pomalo je zamereno da je „gasovno bila bliža operi nego opereti”, ali je ulogu „ostvarila muzički pouzdano i glumački izražajno”, a „njen pristup vokalnoj partiji bio je ozbiljan, profesionalan, do ispevavanja svakog tona, posebno onih u visokom registru, što je postizala zaobljeno, plemenito, muzikalno”.„Duboko angažovan, i muzički i glumački”, Nikola Mitić je „obojio predstavu svojom korpulentnom ličnošću koja je donosila neophodnu stilsku komponentu – radost i bezbrižnost, uprkos svim komplikovanim situacijama”. Veliko otkrovenje predstavljao je Jovo Reljin, kojem je uloga Ajzenštajna bila prva veća rola na beogradskoj sceni. Ostalo je zabeleženo: „u svojoj prvoj glavnoj ulozi pokazao je ono što se u našoj operi ne očekuje: koncertantnu preciznost, rekli bismo i instrumentalnu ritmičku tačnost svakog tona. Savršen sluh, fina muzikalnost, redak glumački dar osobine su ovog pevača od koga u budućnosti mnogo očekujemo”. Ovaj tenor „poseduje prirodnu mekoću i neuobičajenu intonacijsku preciznost glasa kao i dragocene osobine scenskog ponašanja obeleženog spontanošću i šarmom”. Drugo „tenorsko otkriće” ove premijere bio je Milivoj Petrović koji je ulogu tipičnog tenora-ljubavnika, Alfreda, doneo sa „neodoljivom komikom” prikazavši pri tom „sve lepote glasa u kome ima i topline i snage zvuka”.Gordana Jevtović je u „glasovno besprekorno, sa humorom i šarmom u maniru prave subrete” ostvarenoj ulozi sobarice Adele „plenila lepim pevanjem i odličnom glumom”, kao i  „prirodno vođenom muzičkom frazom, preciznom i lakom emisijom tona, jasnom dikcijom”. „Ubedljivi” Aleksandar Veselinović je ulogu Franka, upravnika zatvora, doneo „pevački odlično i glumački vrlo šarmantno”, Stjepan Andrašević je kao dr Blind bio „pevački na visini a glumački veoma uverljiv”, Olga Milošević u ulozi Princa Orlovskog „sigurna”.Balerina Sonja Divac je ulogu Ide ostvarila „odmereno i sa svojstvenim šarmom”. Glumac Đorđe Pura je u ulozi Froša sa „mnogo šarma i duha, podsetio na sve nevolje u operskoj kući, kao i na aktuelne dnevne događaje”, pa čak i fudbalsku utakmicu Crvene zvezde i Radničkog”. Zamereno je samo što njegovi satirični, improvizovani tekstovi, nisu otišli dalje od „prizemnog humora i pored svoje aktuelnosti” i predloženo da ove tekstove pišu humoristi Vitezović i Vib.Hor, čija je uloga u ovom delu nevelika, „zvučao je ujednačeno, vedro”, bio je dobro spremljen, siguran i muzicirao je „glasovno ujednačeno, poletno”. Baletski solisti i ansambl su odlično igrali i bili naročito uspešni „u tri dodate igre (Valcer, Picikato polka i Ruska igra na muziku 'gopaka' iz Soročinskog sajma Musorgskog)”. Slepi miš je u ovoj postavci bio na repertoaru do 1988. godine. Odigran je 36 puta, od toga sedam puta na gostovanjima (Niš, Kragujevac, Prijepolje, Čačak, Požarevac, Kragujevac i Smederevo). Predstavu je videlo preko 16 000 gledalaca. Poslednji put u dvadesetom veku je Slepi miš svoju premijeru u Beogradu doživeo 28. novembra 1992. Predstavu je režirao Borislav Popović, a dirigovao Oskar Danon.  Miomir Denić, Božana Jovanović i Lidija Pilipenko ponovo potpisuju likovnu i koreografsku komponentu postavke. Partitura je, kao i ranije, pevana u prevodu i prepevu Ildi Ivanji. U brojnom autorskom timu su bili i Nevenka Vidak (scenograf realizator), Željka Knežević (asistent dirigenta), Stojan Grbić i Balint Varga (koncertmajstori), Srđan Jaraković, Nona Petrović, Zorica Mitev, Đorđe Pavlović i Aleksandar Mladenović (muzički saradnici), Željka Knežević i Aleksandar Kolarević (pripremili horove), Nevzati Krenare i Vesna Lečić (asistenti koreografa i repetitori), Kristina Ignjatović (asistent kostimografa), Miroslav Nikolić, Miodrag Musterović, Svetislav Živković i Srđan Pušeljić (slikari), Stanimir Pavlović (vajar) i drugi.U solističkoj podeli skoro sva imena su bila nova. Nekadašnja Adela,  Gordana Jevtović, sada je Rozalinda, Predrag Protić je Gabrijel fon Ajzenštajn, mladi bariton Oliver Njego, mecosopran Milena Kitić i sopran Sanja Kerkez tumače uloge upravnika zatvora Franka, Princa Orlovskog i sobarice Adele. Zoran Aleksandrić i Igor Matvejev nastupaju u rolama dr Falkea i dr Blinda, samo je u ulozi Alfreda, kao i na premijeri iz 1982. Milivoj Petrović. Solistkinja Baleta, Marija Vještica tumači ulogu Ide. Apsandžiju Froša igra Pavle Minčić, a na plakatu se pojavljuje i lik Ivana, majordomusa kod Orlovskog, u tumačenju Siniše Dutine. Već na prvoj reprizi ulogu Rozalinde peva Gordana Tomić, a ulogu Ajzenštajna Zoran Rajković.Veliko baletski solo, Picikato polku, igraju Sofija Žugić i Svetozar Adamović, koji nastupa i u solo ulozi u Ruskoj igri. Nada Šarić, Ratko Petrović i Petar Rajković igraju Čardaš, dok Milica Bezmarević, Anđela Đaković, Denis Kasatkin i Stevan Hadži Slavković imaju solo uloge u Valceru. Prikladnost operete kao scensko-muzičkog žanra, prvi put od kad se ovo delo prikazuje na sceni Narodnog pozorišta, niko ne dovodi u pitanje. Štrausovom, kako ga sad nazivaju, „remek delu”, u prilog više ne ide samo umetnički kvalitet, već i nesumnjiva, nasušna potreba publike za razbibrigom uslovljena ratom, ekonomskim, političkim i drugim krizama.Uglavnom zadovoljna kritika veli da je predstava vrlo dobra, „vedra, razbija brigu, nudi opuštanje i podstiče dobro raspoloženje, a to i jesu ne samo dovoljni nego i pravi razlozi da se poseti”. A tu neophodnu, dugo očekivanu dobru zabavu „omogućio nam je celokupni operski ansambl na čelu sa veteranom-dirigentom Oskarom Danonom i rediteljem Borislavom Popovićem koji je napravio duhovitu burlesku, naterao pevače da glume, zasmeju publiku, da uživaju u poslu koji rade”. Za razliku od prethodne režije Dejana Miladinovića, koja je predstavljala blagu stilizaciu bečke rezglednice, Popovićeva koncepcija je nešto tradicionalnija, ali zato protagonistima ostavlja veliku slobodu da ”ispolje svoje osećanje komike”.Scenu bala kod Orlovskog jedan recenzent, uprkos zamerci da je pomalo statična, upoređuje sa „glamuroznim” Slepim miševima iz Kelna ili Temišvara, naglašavajući likovnu komponentu: „hor, odeven u kostime Božane Jovanović koji su sasvim dočarali raskalašnost i sjaj bečkih salona prošlog veka, u scenskom prostoru kojim je potpuno vladao bard naše scenografije – Miomir Denić, bio je vođen nežnim, ženstvenim pokretima dirigenta Zorice Mitev-Vojnović i rediteljskim inicijativama Borislava Popovića”. U okviru izuzetno povoljnog utiska koji je ova postavka u celini ostavila na kritiku, najviše komplimenata je upućeno nosiocima solističkih rola. Oni su svoje uloge doneli „poletno”, demonstrirajući, osim svojih „lepih glasovnih kvaliteta” i primernu „glumačku snalažljivost”. Pre svih tu su sad već zreli umetnici – sopran Gordana Jevtović, koja je „sa iskustvom tumača velikog broja komičnih likova”, svoju Rozalindu „približila tipično našem, sterijanskom tipu, zablistavši u tehnički zahtevnoj ariji mađarske grofice u II činu”, tenor Predrag Protić koji je „u odličnoj glasovnoj formi” s uspehom je osvojio ulogu nasamarenog muža; „glasovno stabilan” Zoran Aleksandrić je „pokazujući dragocene osobine ležernog vladanja scenom” glumački uverljivo doneo lik dr Falkea, a Milivoj Petrović je za ovu priliku obnovio svoju „neodoljivo komičnu kreaciju tenora-ljubavnika” Alfreda. Najveći kvalitet ove premijere je, ipak, bila odluka reditelja i uprave da tri uloge ponesu „izvanredne mlade snage Beogradske opere koje su (konačno) dobile svoju priliku”, i prijatno iznednadile i publiku i kritiku. Pod naslovom „Subreta je rođena” list „Borba” piše u prvom redu o Sanji Kerkez koja je „osvojila publiku mladošću, vedrinom, pojavom, glumom i celokupnim nastupom na sceni”, dajući tako pokretački impuls čitavoj predstavi. Uprkos mladosti i skromnom iskustvu, ova šarmantna subreta sigurno vlada vokalnim elementima. Rame uz rame s Kerkezovom je isto tako mlada Milena Kitić, mecosopran. „Šarmantna, izuzetno sigurna u glavnoj ariji, muzikalna, prirodnog držanja i nastupa”, s uspehom se transformisala u ruskog princa Orlovskog. Bariton Oliver Njego je simpatije publike već ranije osvojio ulogom Figara u Seviljskom berberinu, da bi ih sad potvrdio „fenomenalno doživljenom” efektnom epizodom upravnika zatvora Franka. Marija Vještica je „odlično tumačila balerinu Idu”, hor je bio „zvučan i raspoložen u igri”, orkestar „superioran”, a nastup glumca Pavla Minčića koji je u „sjajnoj epizodi u III činu” obilno koristio slobode koje pruža opereta – mogućnost „ubacivanja dnevnih aktuelnosti i 'štosova' u govorene delove” – izazvao je podeljena mišljenja kritike i nepodeljeno odobravanje publike. Reditelj Popović je, pak, ovu otvorenost žanra za improvizacije iskoristio i da na premijeri priredi prisutnima iznenađenje: u scenu bala je interpolirao jednu rusku romansu koju je otpevao gost sa estrade, Predrag Cune Gojković. „Da ću izaći na scenu znali su samo gospodin Vinaver, upravnik, maestro Oskar Danon, i naravno reditelj Popović. Moja numera bila je, dakle, iznenađenje ne samo za publiku nego i za ceo ansambl, pa su svi zaista iznenađeno uzviknuli – ju, Cune (...) tako su mi se znojili dlanovi, da to nikad nisam doživeo za ovih 40 godina koliko pevam”, pričao je popularni Gojković o ovom svom debiju na sceni Narodnog pozorišta. „Gledalište se nesumnjivo dobro zabavljalo, salve smeha ispunjavale su salu, a estradni umetnik je dobio ohrabrujući aplauz”, ostalo je zabeleženo posle premijere.Poslednja predstava Slepog miša u režiji Borislava Popovića je odigrana 31. januara 1998, a za šest sezona svog scenskog trajanja odigrana je 39 puta, pred više od 13000 gledalaca.* * *

Završimo ovaj kratak istorijski pregled izvođenja Slepog miša rečima Branka Dragutinovića: „Srećan je onaj koji zaboravlja ono što se ne može promeniti, peva Alfred u prvom činu. To je poruka Johana Štrausa celome svetu u ovoj himni lakomislenosti i životne radosti, koja povezuje srca i po svaku cenu želi da iscrpi sve radosti života. Jer, živi se samo jedanput...”

Jelica Stevanović