Srpska trilogija

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
0.0

Broj ocena: 0;

Srpska trilogija

Premijera: 22. nov 2013.
Pisac: Stevan Jakovljević, Režija: Slavenko Saletović

Igraju:

Stojanović, kapetan, komandir jurišnog odreda - Vuk Kostić 
Stevan, potporučnik artiljerije - Ivan Bosiljčić
Kosta Turčin, poručnik, artiljerac - Vuk Saletović
Rajko, poručnik - Bojan Krivokapić
Dragan, narednik - Pavle Jerinić
Živorad,  posilni - Milenko Pavlov
Pukovnik - Radovan Miljanić / Boško Puletić
Svetozar, kaplar - Andreja Maričić
Trajko, redov - Zoran Ćosić
Milosav, redov - Slobodan Stepić
Stanoje, redov - Miloš Đurović
Andra, redov - Stefan Buzurović
Radoslav, podnarednik - Ivan Zablaćanski
Spasoje, redov - Vahid Džanković
Frulaš - Borisav Miljković
Drombuljaš - Nikola Radeka

Po romanu "Srpska trilogija" napisali: Miodrag i Svetolik Nikačević, Adaptacija: Slavko Milanović, Dramaturg: Slavko Milanović, Scenograf: Boris Maksimović, Kostimograf: Katarina Grčić Nikolić, Jezička adaptacija i lektura: dr Ljiljana Mrkić Popović, Scenski pokret: Ferid Karajica, Kompozitor: Miroljub Aranđelović Rasinski, Dizajn zvuka: Vladimir Petričević



Najveći izazov za svakoga ko se poduhvati dramatizacije nekog proznog dela nije kako preoblikovati materijal iz jedne u drugu formu (poznavanje dramskih zakonitosti se podrazumeva) nego kako se odreći estetski vrednih fragmenata teksta za koje nema mesta u strogom dramskom kanonu koji zahteva neprekinuto kretanje radnje. Da je tako, potvrđuje primer pet izvođenih dramatizacija romana Derviš i smrt, od kojih je samo ona koju je napisao Borislav Mihailović Mihiz u pravom smislu drama. Kao kompetentan književni kritičar, jedino je Mihiz imao hrabrosti da izostavi neka od poetski najlepših mesta iz romana kako bi ostvario jedinstvo radnje. Pred braćom Nikačević je stajao još teži izbor kada su se odlučili za pisanje drame na osnovu monumentalnog proznog dela Stevana Jakovljevića. Osim estetskog merila, oni su morali da imaju u vidu i istorijsku verodostojnost Jakovljevićevih ratnih sećanja. Pred njima je stajalo štivo od devet stotina stranica, komponovano u tri dela („Devetstočetrnaesta“, „Pod krstom“ i „Kapija slobode“) i čak osamdeset i četiri poglavlja, delo koje je obuhvatalo sve važne momente ratnih zbivanja – mobilizaciju, prve bitke i pobede, poraz i povlačenja preko Albanije, oporavak vojske na Krfu i njeno ponovno konstituisanje u Solunu, borbe i proboj Solunskog fronta, i najzad posetu Kajmakčalanu u poratnim danima opisanu u epilogu. Svetolik i Miodrag Nikačević su imali potrebno teatarsko znanje (jedan je bio glumac, drugi književnik) da bi shvatili da svojom dramom mogu da obuhvate tek mali deo Jakovljevićevog iscrpnog prikaza rata. Za dramsku obradu su izabrali samo jednu ratnu epizodu: napad na bugarske rovove radi uništenja topa merezera na koti kojoj su borci dali ime „Na leđima ježa“. Događaj prikazan u tom poglavlju Jakovljevićevog romana je zadovoljavao najstrože dramske kanone o tri jedinstva – radnje, vremena i prostora. Sve se u drami dešava u jednom danu, na jednom mestu, u rovu srpske vojske, a radnja se ne prekida ni u jednom trenutku. Ipak, autori nisu odoleli izazovu da u prvi čin drame nepotrebno uvrste još dva poglavlja romana – „Hristos voskrese“ i „Oprošćavajte“ – koja nemaju, kako bi se očekivalo, funkciju dramske ekspozicije, već pred gledaoce donose samo neku vrstu opšte slike srpske vojske na frontu. Taj „dramaturški propust“ je razumljiv: autori su napravili ustupak publici čija su sećanja na rat još uvek bila živa. Oni su, u stvari, bili svesni da se, kako kaže Đerđ Lukač, u publici oličava aktuelni trenutak istorije. Hroničari pozorišta svedoče da su bili u pravu – publici nije smetala ekstenzivnost prvog čina, a i pisac romana je za dramatizaciju rekao da je „potpun uspeh“. U današnjem gledaocu se, međutim, aktuelizuje neka drugačija, nova istorija. Zahvaljujući decenijskom potiskivanju sećanja na ove tragične i slavne dane srpskog vojevanja, savremena publika, u većini slučajeva, ne poznaje dobro ni elementarnu hronologiju Prvog svetskog rata, a uniforme srpskih ratnika su za nju – muzejski eksponati. Zato je bila potrebna adaptacija. Adaptacija, za razliku od dramatizacije (koja je u stvari pisanje drame na osnovu književnog ili nekog drugog verbalnog materijala), radi se za određenu predstavu sa već osmišljenim konceptom. Ona je efemerniji tekst, neka vrsta scenarija za predstavu. U ovom slučaju, odlučili smo da sačuvamo dramsko jedinstvo glavnog događaja i izostavimo ceo prvi čin. Osim toga, zamisao da se celokupna radnja smesti u rov srpske vojske, podrazumevala je da svi likovi sve vreme budu na sceni. Zbog toga su bezimeni Vojnik I, Vojnik II, ili Narednik I i Narednik II, Vojnik kod puškarnice itd, koji su u drami braće Nikačević epizodisti sa povremenom scenskom funkcijom, morali da dobiju barem obrise karaktera. Da bi se to postiglo, bilo je potrebno da se iz drugih delova romana kompiliraju osobine različitih, po mogućnosti reprezentativnih likova, njihove replike i dijalozi. Prema zamisli reditelja, posilni Isailo, koji je u romanu mlad vojnik, trebalo je da postane trećepozivac. Tako zamišljen lik je već postojao u adaptaciji Aleksandra Ognjanovića, rađenoj za predstavu Beogradskog dramskog pozorišta iz 1969. godine. Lik smo u celosti preuzeli iz Ognjanovićeve adaptacije, zajedno sa njegovim novim imenom (Živorad) i pratećim replikama (istina u izmenjenim dramskim situacijama), kao što smo u jednoj sceni – čija je funkcija da se precizira vreme Kajmakčalanske bitke – upotrebili fragmente iz romana Krila Stanislava Krakova. Iz istih razloga u tekst su uvedeni i delovi naredbi, izveštaja i sličnih istorijskih dokumenata, koji sažeto upućuju na bitne odluke i datume u hronologiji rata. Drama braće Nikačević je nosila naslov Na leđima ježa. U vreme kada je nastala, gledaoci su mogli da znaju za značenje toponima kojim su borci iskovali metaforu svoje egzistencijalne ugroženosti na najopasnijoj koti fronta. Na našoj premijeri u gledalištu neće, kao 1938. godine, sedeti učesnici događaja, a za današnjeg gledaoca naslov Na leđima ježa bi, verujemo, delovao zbunjujuće i čak mogao da zavodi na pogrešan zaključak u pogledu žanra. Zbog toga smo se opredelili za naslov Srpska trilogija, iako scenski tekst čini tek osamdeset i četvrti deo Jakovljevićevog dela. Nadamo se da će predstava podstaći gledaoce, pre svega mlade, da se upoznaju i sa preostala osamdeset i tri poglavlja jednog od najznačajnijih istorijskih romana srpske književnosti, koji je istovremeno i autentično svedočenje o stradanju i preporodu srpske vojske u Velikom ratu.

Slavko Milanović