Toska

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
0.0

Broj ocena: 0;

Toska

Premijera: 02. apr 2014.
Pisac: Đakomo Pučini, Režija: Dejan Prošev k.g.

Igraju:

Toska - Jasmina Trumbetaš Petrović / Suzana Šuvaković Savić / Ana Rupčić 
Kavaradosi - Dušan Plazinić / Janko Sinadinović / Dejan Maksimović 
Skarpija - Boris Trajanov, k.g. / Miodrag D. Jovanović / Aleksandar Stamatović
Crkvenjak - Pavle Žarkov / Mihailo Šljivić
Spoleta - Darko Đorđević / Danilo Stošić / Igor Matvejev 
Anđeloti - Vuk Matić / Aleksandar Pantelić / Strahinja ĐokićMihailo Šljivić
Šarone - Mihailo Šljivić / Aleksandar Pantelić / Pavle Žarkov
Pastir - Ivanka Raković Krstonošić / Jovana Čurović / Jovana Belić
Tamničar - Strahinja Đokić / Mihailo Šljivić

Libreto po drami Viktorijena Sardua: L. Ilika i Đ. Đakoza, Dirigent: Ana Zorana Brajović, Scenograf: Miraš Vuksanović, Kostimograf: Katarina Grčić Nikolić, Asistent dirigenta Đorđe Stanković, Asistent reditelja: Ana Grigorović, Asistent scenografa: Jasna Saramandić, Asistent kostimografa: Ružica Ristić, Video produkcija: Petar Antonović



Pu­či­ni­je­va To­ska spa­da me­đu naj­o­mi­lje­ni­je i naj­vi­še iz­vo­đe­ne ope­re uop­šte. Pi­sci i ko­men­ta­to­ri stal­no iz­no­se no­ve pret­po­stav­ke o uzro­ci­ma ove po­pu­lar­no­sti, a pr­o­iz­vo­đa­či gra­mo­fon­skih plo­ča is­po­ru­ču­ju no­ve i no­ve snim­ke kom­plet­ne ope­re. Iz­gle­da da ja­sna i pre­gled­na, ali uz­bu­dlji­va rad­nja, sme­šte­na u po­god­no isto­rij­sko raz­do­blje, i dve te­nor­ske i jed­na so­pran­ska ari­ja, uz dva ve­li­ka du­e­ta so­pra­na i te­no­ra, obez­be­đu­ju tra­jan uspeh, iako su mno­gi sma­tra­li da sa­dr­ži­na ni­je baš oper­ska. Pu­či­ni je još 1889. u Mi­la­nu gle­dao pred­sta­vu Sar­du­o­ve To­ske sa je­din­stve­nom Sa­rom Ber­nar u na­slov­noj ulo­zi, ali ka­ko je mo­gao sa­mo da pra­ti glav­ni tok rad­nje, po­što ni­je znao fran­cu­ski, do­sta br­zo je na­pu­stio ide­ju da kom­po­nu­je ope­ru na ovaj si­že, ko­ji će ka­sni­je bi­ti ob­ra­đi­van i na fil­mu. Iz­gle­da da je Ver­di vi­so­ko oce­nio sa­dr­ži­nu To­ske kao pod­lo­ge za oper­ski li­bre­to, jer je na­vod­no iz­ja­vio da bi to ra­do sta­vio u mu­zi­ku, ka­da bi još imao do­volj­no vre­me­na.

Po­sle uspe­ha Bo­e­ma, Pu­či­ni je u tra­ga­nju za po­god­nim li­bre­tom po­no­vo obra­tio pa­žnju na To­sku i po­što je bio sa­znao da je kom­po­zi­tor Fran­ke­ti za­po­čeo rad na Ili­kin li­bre­to po Sar­duu, us­peo je pre­ko svog iz­da­va­ča Ri­kor­di­ja da se nje­gov tak­mac od­rek­ne li­bre­ta, i ubr­zo je sam Pu­či­ni po li­bre­tu Ili­ke i Đa­ko­ze pri­o­nuo na kom­po­no­va­nje. Tre­ba­lo je sa­vla­da­ti iz­ve­sne ot­po­re pre­te­ra­no su­jet­nog Sar­dua, i po­sle du­gih i te­ških pre­go­vo­ra, pri­pre­me su po­volj­no okon­ča­ne. Iz­ba­če­ne su iz li­bre­ta br­oj­ne spo­red­ne lič­no­sti dra­me, iz­o­sta­vlje­ne su sve ma­nje zna­čaj­ne epi­zo­de, i sve je sve­de­no na tri za­o­kru­glje­na či­na. Kri­ti­ča­ri sma­tra­ju da je Pu­či­ni od svih oper­skih kom­po­zi­to­ra imao naj­pre­ci­zni­ji ose­ćaj za vre­men­sko pr­o­sti­ra­nje rad­nje, za od­me­ra­va­nje du­ži­ne sva­ke epi­zo­de, ta­ko da ni u To­ski, kao ni u Bo­e­mi­ma, ne­ma ni­če­ga su­vi­šnog, za­ma­ra­ju­ćeg, i rad­nja ide stal­no na­pred, a lir­ske sce­ne sa ari­ja­ma i du­e­ti­ma su na pr­vom me­stu. Rad­nja To­ske, gra­đe­na na te­me­lju lju­ba­vi, stra­sti ali i lju­bo­mo­re, u ko­joj ima muč­nih sce­na mu­če­nja, ubi­sta­va, iz­vr­še­nja smrt­ne ka­zne stre­lja­njem i sa­mo­u­bi­stva, mu­zič­ki je uob­li­če­na me­lo­dij­ski, gla­so­vi su uvek u pr­vom pla­nu, iako je orke­star­ska prat­nja uver­lji­va, iz­ra­zi­ta i maj­stor­ska.

Di­ja­to­ni­ka pre­o­vla­da­va, iako iz­le­ti u ce­lo­ste­pe­nu ska­lu ni­su ret­ki, a i upo­tre­ba cr­kve­nih ska­la je pri­sut­na. U svo­je vre­me, mu­zi­ka To­ske je mo­žda i šo­ki­ra­la slu­ša­o­ca, od pr­vih tak­to­va ko­ji do­no­se mo­tiv ba­ro­na Skar­pi­je u tri akor­da ko­ji sa­svim no­vo zvu­če, ali da­nas nam sve iz­gle­da mi­lo­zvuč­no, ra­fi­ni­ra­no i vir­tu­o­zno. Na­po­me­ni­mo da To­ska sa­dr­ži upra­vo pa­rad­ne ulo­ge za so­pra­na, te­no­ra i ba­ri­to­na, i da uvek ka­da se na­đu na oku­pu tri ve­li­ka pe­va­ča, uspeh je vi­še no za­ga­ran­to­van. Me­đu pr­vim ve­li­kim tu­ma­či­ma To­ske bi­la je Mil­ka Tr­ni­na, ko­ja je u Lon­do­nu i Nju­jor­ku sla­vi­la tri­jum­fe kao naj­bo­lja To­ska. To­ska je na be­o­grad­skoj sce­ni uvek ima­la od­lič­ne tu­ma­če, i sve so­pra­nist­ki­nje ko­je su tu­ma­či­le na­slov­nu ulo­gu sma­tra­le su To­sku za jed­nu od ne­ko­li­ko svo­jih naj­bo­ljih ulo­ga. Na gra­mo­fon­skim plo­ča­ma su po­zna­ti snim­ci Re­na­te Ta­bal­di sa part­ne­ri­ma Đu­ze­pe Kam­po­rom i En­com Ma­ske­ri­ni­jem, pod upra­vom Al­ber­ta Ere­dea, za­tim iste so­pra­nist­ki­nje sa Ma­ri­om del Mo­na­kom i Džor­džom Lon­do­nom, pod pa­li­com Mo­li­na­ri-Pra­de­li­ja, za­tim Ma­ri­je Ka­las sa Đu­ze­pe di Ste­fa­nom i Ti­to Go­bi­jem, pod upra­vom Vik­to­ra de Sa­ba­te, kao i po mno­gi­ma naj­lep­ši sni­mak, na ko­jem glav­ne ulo­ge tu­ma­če Zin­ka Kunc, Đu­si Bjer­ling i Le­o­nard Vo­ren, pod upra­vom Eri­ha Lajn­sdor­fa.

Kon­stan­tin Vi­na­ver