Večera budala

Svaka je predstava uspešna ako izazove kod gledalaca emocije, pa kakve god da su. Ako ćemo nakon Večere budala u izvođenju članova Zvezdara teatra postati paranoični i ubuduće dobro promisliti kad god nas neko pozove na večeru – onda je i ova predstava postigla svoj cilj.

Ali, ne moramo se plašiti da smo ispali budale zato što smo gledali predstavu, jer niko nas nije zvao niti preklinjao da dođemo, sami smo ušli u salu, štaviše pre će biti da smo mi vapili za novim pozorišnim gostovanjem u našem gradu, da smo mi zvali glumce da dođu... ali, ni to ne znači da su oni ispali budale što su došli, daleko od toga...

Kako god, bilo to budalasto ili ne, ovo je gostovanje koje je Knjaževcu itekako bilo potrebno, pogotovu što smo u prethodnom periodu gledali ili komedije crnog humora (Kumovi, Transilvanija), ili komedije previše lakog humora koje često znaju da ponize inteligenciju publike (Sam protiv NATO, Brakolomije, a pogotovu Čekajući ministra, na koju je trošenje reči i to što je uopšte spomenuta), ili pak drame koje svojim realnim kvalitetom, složenošću i avangardnošću mogu naći put samo do malog broja gledalaca (misli se, pre svega, na pozorišni festival PRKOS) – ovo poslednje, koliko god zvučalo banalno, ipak se mora imati na umu kad se predstava igra u gradu koji nema čak ni stalni amaterski teatar.

Sve u svemu, Večera budala jeste ona zlatna sredina, idealna za gledaoce kojima je svako pozorišno gostovanje doživljaj, pa bi pre svega želeli da se opuste, da ne razmišljaju mnogo o skrivenoj i metaforičnoj poenti, da ne otkrivaju skrivene drevne simbole u tekstu, ali da opet prepoznaju izvestan kvalitet i humor koji ima svoju svrhu, a da ne bude tek smeh radi smeha.

Ionako puna zanimljivih situacija, obrta i zabuna koje publiku sve vreme drže u neizvesnosti, bulevarska komedija Večera budala Fransisa Vebera još je više dobila na kvalitetu zahvaljujući sjajnim glumcima, pre svega tandemu koji čine Milan Gutović i Branislav Zeremski.

Zaplet predstave podseća pomalo na savremeni rijaliti, s tim što je ovde u centru pažnje jedna osoba, i to obavezno – budala.

Naime, grupa ljudi pozove jednog glupana na večeru, navodno iz dubokog poštovanja, a zapravo radi običnog ismevanja i zabave, pošto su prethodno dobro utvrdili koliko dotična budala ima o sebi visoko mišljenje. Šta se, međutim, dešava ako ne ide sve po planu, ako glupak zaista postane centralna ličnost jer jedini može da pomogne u razrešenju zavrzlame, te mu se stoga mora ukazati poštovanje i poverenje – iako je veliki rizik njegovog nepromišljenog delovanja unapred jasan!

Iz scene u scenu, budala će nesvesno praviti nove i nove greške, zapetljaće radnju kako se nije moglo ni zamisliti, ali uopšte neće nauditi sebi, nego čoveku kome želi da pomogne. A kako je čovek kome je potrebna pomoć zapravo imao nameru da budalu ismeje i ponizi pred svojim društvom, jasno je da su budalasti potezi, ustvari, zaslužena i pravedna kazna, tako da publici na kraju i nije teško da shvati ko je u celoj priči ispao budala.

Jednostavan i pomalo prost zaplet, obična komedija zabune, sitkom – pomisliće neko. Tačno, ali dovoljno da publici pruži zabavu i smeh, pa i osećaj da je sat i po vremena začas proletelo.

Pored Gutovića i Zeremskog, i ostali su glumci uglavnom dobro odradili svoje zadatke, a pravo osveženje tokom druge polovine predstave doneo je Zoran Ćosić tumačeći beskompromisnog i previše profesionalnog poreskog inspektora, toliko profesionalnog da na kraju i on ispadne svojevrsna budala. Dva ženska lika, bez kojih pravog zapleta ne bi ni bilo, odigrale su Biljana Đurović i Nada Macanković, dok su likovi koje tumače Bojan Žirović i Ivan Zarić pomalo neinspirativni sami po sebi, tako da njihova gluma ipak ostaje u senci ostatka ansabla na čelu sa Gutovićem.

Naravno da dobre predstave nema bez dobre režije, za koju je bio zadužen Božidar Đurović, dok je karakterističnu scenografiju uradila Ljerka Hribar.

I koliko god Večera budala delovala kao komedija nižeg reda, na nivou vodvilja, ipak se iz nje može izvući jasna moralna pouka, doduše pomešana sa blagom ironijom, ali ostaje opomena da se ne treba šaliti s onima kojima je toliko lepo u životu da nisu ni svesni koliko mogu zapetljati i najjednostavniju situaciju.