Život je san

Ulogujte se da dodate predstavu u listu zelja
0.0

Broj ocena: 0;

Život je san

Premijera: 23. jan 2012.
Pisac: Pedro Kalderon, Režija: Slobodan Unkovski

Igraju:

Bazilije, poljski kralj - Predrag Ejdus
Sigizmund, knez - Nikola Rakočević
Astolfo, knez moskovski - Boris Pingović
Klotaldo, starac - Boris Komnenić
Klarin, lakrdijaš - Bojan Dimitrijević
Stela, princeza - Nataša Ninković
Rosaura, dama - Nada Šargin

Palata snova: Marijana Pejatović, Sara Joksimović, Milica Janketić, Nikola Ranđelović, Dejan Dedić, Maja Lukić, Milica Janković, Miloš Lalović, Marko Mak Pantelić, Nevena Ristić, Ivan Zablaćanski, Nemanja Stamatović, Sonja Kovačević, Milena Živanović, Vaja Dujović, Iva Stefanović, Marija Stokić, Matija Živković, Lazar Đukić

Preveo: Nikola Milićević, Scenograf: Meta Hočevar, Kostimografi: Jelena i Svetlana Proković, Dramaturg: Slavko Milanović, Scenski govor: Ljiljana Mrkić Popović, Kompozitor: Irena Popović, Scenski pokret: Slobodan Unkovski    



Pišući o Kalderonovoj drami, mnogi autori su isticali da se motiv prolaznosti izražen u pesničkoj slici „život je san“ mogao pronaći već u dubokoj starini, od indijskih mitova, preko judaizma i grčke filozofije do rimskog stoicizma. U španskom srednjem veku ova tema se održala, pre svega preko orijentalnih izvora: legenda o Barlaamu i Josafatu, hrišćanska prerada sanskritskog teksta Lalita – Vistara o Budinom životu, sadržavala je priču o princu zatočenom u kuli zbog lošeg predskazanja zvezda. Gvin Edvards je ukazao i na to da se priča o probuđenom spavaču pojavljuje u delima nekolicine španskih pisaca, a da je direktan izvor drame Život je san čak jedno od ranijih dela samog Kalderona (koje je napisao u saradnji sa Antonijem Koelom). Međutim, pišući o sveprisutnosti ove teme, Valbuna Briones primećuje da je, više od elemenata poznate priče do kojih je pisac mogao doći, Kalderona interesovao moralni problem koji ona sadrži. On smatra da je platonističko viđenje svetlosti kao metafore za moralnu spoznaju do Kalderona došlo preko Seneke: Seneka primećuje kako strasti i patnje prolaze kao „prazne fantazije sna“, a čovekovo iskustvo poredi sa životom u zatvoru. U raspravi De Beneficiis on zapisuje reči koje je Kalderon skoro izvesno čitao: „Koliko je onih na svetu koji nisu dostojni da vide svetlo! Ali uprkos tome sunce izlazi! I koliko ih je koji žale što su se rodili!“ Prema V. Brionesu, Kalderon je „tradicionalnim slikama dao filozofsku konzistentnost, koristeći temu prolaznosti života za rešavanje dva problema kojima su razbijali glavu filozofi 17. stoleća – predestinacije čoveka i prevaspitanja njegovog karaktera“. Imajući u vidu filozofske izvore drame Život je san, Valbuena Briones ističe tri moguće interpretacije Kalderonovog dela. Prva govori o božjoj providnosti. Sigismund iz prvog, negativnog iskustva izvlači nauk i zato prilikom drugog izlaska iz zatvora postupa razumno, ponovo uspostavi red, ponaša se kao pravi princ, i tako opovrgne negativna proročanstva koja su njegov dolazak na presto najavljivala kao propast države. Božja promisao pobeđuje sudbinu i čovek u svim, pa i neprijateljskim okolnostima, može da ostvari svoju slobodnu volju. Druga interpretacija u skladu je sa neoplatonističkim shvatanjima: drama Život je san brani teoriju o redu i harmoniji koje su od Boga, nasuprot sudbini, koja teži destruktivnosti. Savremenom čitaocu, smatra on, zanimljivi su i drugi činioci, koji omogućavaju treću interpretaciju, po kojoj dramu možemo da razumemo i kao intimnu tragediju princa Sigismunda koji uništava svoju ličnu sreću time što se podređuje društvenim normama – da ne bi izgubio svoj socijalni status. Neku vrstu proširivanja ove treće interpretacije nalazimo kod savremenih autora koji se bave Kalderonovim delom. U centu njihove pažnje je pitanje identiteta za kojim – kako kaže slovenački dramaturg Diana Koloini – ne traga samo princ Sigismund, nego i svi drugi likovi u drami Život je san: „Svaki pojedinačni lik ima iskrivljenu sliku. Rosaura je u tom smislu egzemplarna: u ovaj svet ona stupa preobučena u muškarca, da bi kasnije bila najlepša i najsudbonosnija žena u njemu, a pre nego što je ostvarila svoju pravdu mora da nosi odeću oba pola, kao androgina zver (...) Rosaurino prerušavanje izraz je opšte mešavine suprotnosti, koja seže od zamene ljubavi i vlasti (Astolfo) preko paralelizma lojalnosti i izdaje (Klotaldo) do povezivanja nauke i tiranske vlasti (Bazilije). (...) Pogled na svakoga od njih lomi se u različite slike, ali oni su pojedinačno, međutim, neobično slični, tako da u svakome možemo da zapazimo odraz drugoga (bez mogućnosti da se izbegne ogledalo koje obuhvata i naša lica)“. Ova igra višestrukih identiteta je bliska savremenom čitaocu koji je svedok pada entuzijazma za multiplikovanjem svetova i identiteta, pošto je ta lako obećana sloboda kulturnih studija iz 60-ih godina završila u medijskim manipulacijama. Čovekova slobodna volja koju je Kalderon zastupao kroz svoje delo, kod savremenika virtuelnih svetova ustupa mesto potrazi za identitetom. Kao Sigismund, i on traga za – izvesnošću, ne može da prihvati svet manipulacije percepcijom izražen u rečima kralja Bazilija: „Na ovom svetu svi sanjaju“. U svojoj briljantnoj analizi, Koloinijeva zaključuje da je izvesnost u ličnom izboru. Jedino što u svetu iluzija Sigizmundu daje osećaj stvarnosti je ljubav prema Rosauri. Sigismund, kao u nekom egzistencijalističkom otkrovenju („egzistencija je pre esencije“) postane svestan svog pravoga „ja“, tako što shvata da ga mora sam izabrati. „Paradoksalno je“, kaže Koloinijeva, „da će zato da bi dostigao jedinstvo i identitet morati da se odrekne (...) onog čovečanskog u sebi – blagodeti ljubavi“. Pitanja koja je postavio Kalderon aktuelizuju se i danas. „Sumnje koje je nametao sebi“, kako kaže prevodilac Nikola Milićević, „stajale su pred njim kao utvare koje su ga mučile. (...) A tamo gde nije mogla doprijeti njegova filozofska misao, tamo je dosezala pesnička imaginacija i snaga njegove mašte“. Zato, uprkos svojoj strogoj formi, Život je san – „aristotelovska drama a la espanola“, kako kaže V. Briones, ostaje otvoreno delo za scensku poeziju, ne samo za diskurzivna tumačenja.
Slavko Milanović