„Bilo je vreme žena” – a Don Huan, ličnom tragedijom moren, prepustio se njegovim čarima. Ali on nije bio ni zavodnik, ni zavedeni. Samo je imao moć. Moć nad ženama, izvesno; moć nad slušaocima njegove povesti, i te kako. Svedoci dinamičnih putešestvija bili smo i mi, publika KPGT-a, razmeštenog po ruševinama Stare šećerane, čije se predstave izvode na čak devet zasebnih scena. Ova adaptacija Petera Handkea igra se u jednoj od zgrada kompleksa koja za potrebe predstave postaje restoran.
Tako smo se smestili za stolove sa kariranim stolnjacima, posegnuli za čašama vina i toplim obrokom pripremljenim baš za nas, prepuštajući se priči o dobro poznatom srcolomcu. Prošli smo kroz razne krajeve, od Gruzije, preko Sirije, Maroka, Norveške, Holandije, sve do naše Guče, pa nazad u francuski Port Rojal. U svaku novu (ljubavnu) avanturu uvele su nas lokalne melodije, autentična nošnja i tradicionalne igre koje su izvodile sjajne balerine i glumice – one svojim talentom i saglasjem zavređuju posebnu pohvalu.
Od početka do kraja, „Don Huan” je pozorišno iskustvo kakvo dosad zasigurno niste doživeli. Naši pripovedači su kuvari, dok im se pridružuju Molijer, kao i sâm Don Huan i njegov sluga, i mada su glavni junaci upravo oni, odlučuju o sebi pričati u trećem licu. Tako da pored nepouzdanog pripovedača, imamo i izmeštenu radnju i progresivno sve manje preciznih detalja, a sve više bezimenih aktera i nenaslovljenih mesta. Stičemo utisak da doista prisluškujemo uzbudljive doživljaje gosta za susednim stolom dok večeramo u kakvoj krčmi. Ono što nam ovakva atmosfera omogućava jeste da se opustimo i uobičajenom napregnutom gledateljskom stanju dozvolimo da izbledi, brišući granice između pozornice i publike, predvidivog osnova klasičnog teatra kojeg nas je Ljubiša Ristić, reditelj predstave, velikodušno oslobodio. Ne znamo gde se završava gledalište i počinje igralište, što nas čini neobično svesnim svog prisustva i uloge koju smo na sebe preuzeli – „odmah je bilo jasno da je uloga osobe od poverenja za priču koje se želeo rešiti predviđena za mene.”
Dok nam upečatljive slike iskrsavaju pred očima, u živopisne krajolike nas jednako uvode i divne tradicionalne pesme, kao i svaki put drugačiji kostimi. Na putu od jedne do druge zemlje, dok slušamo šta se u međuvremenu zbilo, zidom stare fabrike poigravaju siluete koje se presvlače pod sjajem sveće, najavljujući novu anegdotu. One će nam približiti daleke predele i pripovesti o kavkaskom venčanju, peščanoj oluji, šarenoj povorci, fjordovima Norveške, o Holandiji koja „s prvim mrakom izgleda kao zemlja od neona i sveća”.
Pomenuti Port Rojal posebno je značajan kao azil, zagarantovano utočište svima koji su iz nekog razloga bili gonjeni. Reditelj ovu ideju koja se u Handkeovom romanu pojavljuje u naznakama dublje razrađuje i u predstavu ugrađuje zaseban, a nadovezan narativ o izgnanicima i otpadnicima. Ovaj motiv uveden je na samom početku, pominjanjem Paskala, koji je Port Rojal učinio zakriljem jansenizma, a zaokružen na kraju, kada se tekst, koji je do tada u skoro savršenom dosluhu pratio roman, najednom obraća prognanicima modernog sveta, a među njima i samom Handkeu. Upravo samoreferencijalnost i samosvest teksta uspevaju nam pružiti nešto više od puke adaptacije. Predstava, dakle, funkcioniše na dva nivoa; sa jedne strane kao univerzalno primenjiva alegorija o izgnanstvu, sa druge kao intrigantna povest o ne „nekom Don Huanu, ne, o Don Huanu”.
Slušajući o njegovim prolaznim romansama, ne promiče nam činjenica da smo i mi među zavedenima. Opčinjeni njegovom pričom, pomno pratimo ljubavni ples udvaranja koji se odigrava pred našim očima. Razigrana beseda kao da očijuka sa nama, a u tome joj pomaže celokupni ambijent upotpunjen i najmanjim detaljima, poput kuhinjskih šerpi i metalnih poklopaca koji reflektuju prigušenu svetlost tako da odsjaj šeta po prostoru, ne dozvoljavajući nam da skrenemo pogled. Potreba da zavirimo u tuđe živote i otisnemo u otkrivanje i samootkrivanje slušanjem tuđe povesti, predočena nam je u punom sjaju. Na kraju krajeva, naša svakodnevica nije sazdana ni od čega drugog, nego od priča koje pričamo drugima i onih koje ponavljamo sebi. Kao što Paskal zaključuje, mi gotovo ni ne živimo u sadašnjosti. Ipak, ne može se poreći da prećutni dogovor dve strane od kojih jedna drugu sluša, između njih stvara neobjašnjivu sponu. „Čoveka to vreme nije samo štitilo, povrh toga ono ga je nosilo i umesto da ga prebrojava, ono ga je pripovedalo” – a pripovedanje je mistično stanje; to je ljubavni dijalog između naratora i njegovog slušaoca.
Foto: Tanja Drobnjak i Nata Korenovskaia/KPGT
