Magistarska predstava Luke Grbića pod nazivom „Ide gas” svojevrsno je umetničko preispitivanje. Nastala je u Ljubljani, njegovoj narednoj profesionalnoj stanici posle Beograda. Premisa predstave govori o jednom osvešćenom procesu, a Luka je i sâm naglasio da mu je bilo važno da se izmesti kako bi mogao da se sagleda. To samosagledavanje podelio je u šest celina, tematski organizovana poglavlja u koja je smestio svoje prethodne godine. Od uloge u „Južnom vetru", preko plaćenih sponzorstava, serija za „odmaranje mozga", do pozorišta i hiperprodukcija, Luka nas poziva da svi zajedno pogledamo iza njega i kritički promislimo o njegovoj dosadašnjoj karijeri. Na ovaj način, publika sa jedne strane stiče uvid u život jednog mladog glumca i sve začkoljice koje ovaj poziv sa sobom povlači, a sa druge, šire i sveobuhvatnije, u život jednog mladog čoveka koji pokušava da pomiri svoje dečačke ideale sa dinamikom odrastanja i mehanizmima ozloglašenog stvarnog sveta.
Jedno od centralnih pitanja koje Luka sebi postavlja jeste: šta je to što iza sebe ostavlja? Ne samo šta je ono po čemu će ga pamtiti, nego po čemu ga već sada na ulici prepoznaju i kako to u čemu učestvuje oblikuje omladinu – da li se on sa tim idealima slaže ili tu dolazi do sukoba interesa? Sa 25 godina čovek prirodno nailazi na ovu okosnicu, a u biću koje se tumači kroz umetnost, ona se materijalizuje u pokretačku ideju. Pojam umetničkog otiska smislen je koncept koji govori o jednom samosvesnom umetniku – i tu se rađa dilema. Kako sebi obezbediti lagodan život, a usput sačuvati čist obraz? Bilo bi isuviše lako kada bi ta raskrsnica bila tako jednostavna za dokučiti – ako skrenemo desno biramo dobit, ako skrenemo levo prihvatamo manje luksuzne uslove, ali zadržavamo mogućnost da sebe pogledamo u ogledalo. Naravno, to nije slučaj; ta raskrsnica je jedna zapetljana mreža puteva i od nas zahteva neprekidno gledanje levo-desno, oprezno praćenje putanja od njihovog izvora do ušća u neke druge, iscrpan istraživački zadatak u kojem se prosto gubimo – kao što sam se ja sada malo zagubila u ovoj metafori – i teško je shvatiti gde koja vodi i od koga je krenula, a ako se ta nit prati dovoljno daleko, verovatno će nas odvesti do nekog nesrećnog odgovora koji će nas ponovo potaći na moralna preispitavanja. Iscrpljujuć proces, svakako, ali nekima i jedini zdravorazumski izbor. Ova kvaka 22 samo je jedna od revelacija odrastanja.
Luka nam je u razgovoru posle predstave objasnio da je želeo da demaskira mehanizme koje je osvestio, kako u sebi, tako i u društvu, puštajući svoje iskustvo da samo komunicira sa ljudima. Tako nam je priznao da je otkad zna za sebe priželjkivao da spasi svet. Nadahnut junacima svog detinjstva, poput Harija Potera, jako je zaželeo da postigne ovo veliko delo. Ali ovaj mehur nije uspeo da se odupre pritisku vremena i kao i mnogi drugi, raspršio se. Sada u ovom porivu prepoznaje kompleks spasioca – jedan sporan konstrukt. Individualistički mit o mladom muškarcu koji spasava svet sveprisutan je u književnosti za decu, a retko se govori o njegovim problematičnim implikacijama. Najpre, kroz celokupnu ovu ideju provejava samoljublje. Šta je važnije: da svet bude spasen ili da ja spasim svet? Luka predlaže da valja naći načina da se radujemo ljudima koji rade lepe stvari i kada mi nismo uključeni u njih. Eto, to može biti rešenje. A svakako bi bilo korisno i zapitati se: da li svet uopšte treba spasavati? Da, treba se truditi osloboditi ga od zlih ljudi sa zlim namerama. Opet, šire gledano, da nije zla koje opseda svet ne bi ni bilo potrebe za spasavanjem sveta, a njega upravo to gura, to mu je motivacija, okidač, pokretač i čini se da je toga i te kako svestan. A šta kada se mehur rasprši? Tada se ukazuje jedno utešno saznanje: svet treba iskusiti, a ne nužno spasiti.
Od pomenutih šest poglavlja predstave, meni najdraže jeste ono koja se bavi pozorištem. Luka govori o predstavi „Idiot” u kojoj je igrao kneza Miškina. Prenosi nam kako je zamišljao da sve vreme dok je na sceni iznutra svetli belom svetlošću kojom obasjava svoje partnere i publiku, a na kraju svakog igranja čitao je pesmu – stih koji je meni posebno zazvonio jeste: „Istina je finija od mog vlažnog jezika”. Ove reči zrače idejom da je istina, čak i da je shvatljiva, na kraju ipak nesročiva. Iz te vizure, umetnost je neumorni pokušaj da se ta istina pretoči u nešto iole opipljivo. Baš zbog nedostižnosti cilja, ovo nastojanje večno je, ciklično. Luka je i u svom preispitivanju prepoznao cikličnost. Verujem da će se ova predstava, ako bude nastavio da je igra, neminovno menjati, jer je njena struktura plastična i to bi mu dopustila. Vreme će joj prirodno dopisati poglavlja. To bi bio i jedan zanimljiv eksperiment: samoispitivanje glumca kroz godine. Možda je baš ovaj autorski projekat uvodni paragraf sedmog poglavlja. Za njegov umetnički proces svakako bi bilo zdravo da ovu predstavu održi u životu – da mu se ne bi oteo kontroli, postao nešto nad čim nema moć; kako stvari ne bi ovako eskalirale, ne bi bilo loše praviti takve iskorake, nastaviti sa dodavanjem poglavlja, te aktivno promišljati o svom umetničkom životu, ne dozvoliti da se on samo događa, kao što se mnogima samo događa.
„Ide gas” metapozorišno je iskustvo koje publiku izmešta iz njene uobičajene uloge, terajući je da bude svesna sebe, istovremeno njenom autoru dajući prostora da sve što mu se dosad dogodilo uzme u svoje ruke i zauzme jedan kritički stav. Svaka uloga u neku ruku je katarzična, a ovde katarza dobija i sasvim doslovno značenje. Umesto uobičajene prakse da se bira komad, igra lik i kroz njega govori o nekom problemu, svi ti međukoraci su preskočeni, i tako Luka odmah dolazi do suštine, stajući pred nas onakav kakav jeste – barem u onoj meri u kojoj je dosad prihvatio sebe. Predstava se, baš zato što je toliko lična i njegova, neminovno preliva u domen univerzalnog. U njegovom subjektivnom preispitivanju kriju se brojni opšti mehanizmi jer teme kojih se dotiče poznate su, prijemčive i iskrene – svako u nekom trenutku u svome životu mora s njima drugovati.
Foto: arhiv agrft
