Maratonci i maratonke druge večeri su prešli ozbiljnu kilometražu, što zbog vremena provedenog na pozorišnim sedištima Narodnog pozorišta u Somboru, što zbog težine tema koje su na njih odigrane predstave sručile. Naime, druge večeri festivala gledali smo „Predstavu Hamleta u selu Mrduša Donja”, u režiji Milice Kralj, i „Šine”, u režiji Jane Maričić i Nebojše Milovanovića, obe sa Akademije umetnosti u Beogradu, kao i „Kasting”, u režiji Radoslava Milenkovića, sa Akademije Umjetnosti u Banjaluci. Svaki od ovih komada govori o nasilju i ljudskoj reakciji na isto, te o preživljavanju u vremenima koja pojedinca sateravaju u ćošak, vajajući ga u izobličenu senku svoje suštine.
Iako davno nastala, „Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja” publiku teško može ostaviti ravnodušnom, mahom zbog neodoljivog humora, ali isto tako i jer je suočava sa sopstvenim odrazom. Dok smo gledali svoju prošlost, postepeno nas je preplavila ogorčenost okinuta shvatanjem da u stvari posmatramo svoju sadašnjost. Iako često slušamo o aktuelnosti starijih tekstova, u ovom slučaju ona ipak nije floskula, već i više nego očigledna upadljivost. Andrej Jemcov koji tumači ulogu učitelja, za naš portal je rekao da je reč o komadu koji tačno i precizno oslikava naše podneblje. „Iako je ovaj tekst napisan pre otprilike pedeset godina, i dalje je aktuelan i tiče se svih nas – borbe pojedinca u sistemu koji je truo. On postavlja mnoga pitanja: da li treba da se borimo, koje su posledice borbe, da li vredi podneti žrtvu, ali i koje su posledice ako ostanemo neutralni i prihvatimo trenutno stanje stvari. Pogotovo u jeku sadašnjih dešavanja, želim da naglasim da mi zaista nismo ništa promenili od one originalne, premijerne postavke koja je bila pre tri godine – verujem da čar i bogatstvo ovog teksta leži u tome što obrađuje tu sveopštu, aktuelne temu.” Hamleta i Klaudija, te Joca i Bukara, uvek će biti, a na nama ostaje da ih prepoznamo i ovog puta, uprkos svemu, stanemo na pravu stranu.
„Šine”, po tekstu Milene Marković, dočaravaju nešto bližu prošlost, period devededestih godina prošlog veka. Netrpeljivost, agresija, izgubljenost i dezorijentisanost haraju Balkanom, sejući mržnju i strah. Minimalistička scenografija (crni zidovi i svega jedan sto) gledateljsko oko usmeravaju na likove koji su i sami izgubili svaku sadržinu, svedeni na animalističke porive, a katkad ga zaslepljuje zrak krvavo-crvene svetlosti, terajući ga da odluči: ili će žmureti i truditi se da zaboravi ili pak, svoju prošlost pogledati pravo u oči. U „Šinama” krug nasilja se nastavlja, useljavajući se iz opresora u opresovane i tako unedogled, poput pruge koja se u daljini stapa sa horizontom. Da li ova naizgled beskrajna pruga, možda ipak negde krije kraj, ne možemo reći; ali jedno je sigurno, ako želimo da mu pohitamo u susret, najpre moramo pogledati iza sebe. U razgovoru sa glumcem Daliborom Šiškovićem, saznali smo da su pojedine scene nastale iz improvizacije; tako je recimo scena u kojoj Domoroci mešaju koktele i igraju se pantomime proizašla iz potrebe da se dobije na morbidnosti scene koja odmah potom sledi, ona u kojoj Gadni ostaje bez oka – nacionalizam se raširio poput plesni i sasvim zagadio mladost.
Kraj druge maratoske večeri obeležio je „Kasting”, odvodeći nas malo dalje, da bi nam, zapravo, pričao o onome što nije strano ni našoj sredini. Smešten u Moskvi, ovaj komad, po motivima komada „Audicija“ Aleksandra Galina, govori o četiri očajne žene (i jednoj zabrinutoj majci) koje izlaz iz svojih nesrećnih života prepoznaju u primamljivoj prilici da otputuju u Japan, ili ipak Singapur, mada to uopšte nije ni važno – otišle bi one bilo gde, samo da nisu ovde, jer ovde su problemi, nerešivi problemi. One se međusobno razlikuju po obrazovanju, interesovanjima, statusu i životnim odlukama, a eto, i pored toga, završile su na istom mestu. U žiži su, dakle ženski likovi, a jedini muški lik koji se pojavljuje na sceni, tu je u svojstvu pomagala, sredstva koje im daje prostora da iskažu svoje talente, ali i nezadovoljstvo koje ih dovelo tu gde su. Tako nas je drugo festivalsko veče ispratilo uz pitanje, kako opstati u društvu koje vrednuje izopačenosti i vulgarnosti?
Foto: Milan Đurđević
