Novela „Mihael Kolhas” je veliko delo nemačkog književnika Hajnriha fon Klajsta koje je postavljeno kao najnovija predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta. U režiji Borisa Liješevića, predstava „Mihael Kolhas” premijerno je izvedena 17. aprila na Velikoj sceni „Ljuba Tadić”.
Glumačka postavka je mahom muška, sa izuzetkom Milene Vasić. Mihaela Kolhasa tumači Vojin Ćetković. Osim Vojina, svi ostali glumci - Vojislav Brajović, Miodrag Dragičević, Nikola Rakočević, Zoran Cvijanović, Miloš Samolov i Aleksej Bjelogrlić tumače više uloga, a promene su iznenadne, česte, a opet izvrsno prirodno urađene.
Na sceni je sa glumcima sve vreme i Kralj Čačka, inače kompozitor predstave, čija muzika odlično doprinosi atmosferi predstavi i direktno prati događanja na sceni.
Ova predstava je kompleksna priča o tome šta se dogodi kada je čovekova čast na meti drugoga. Mihael Kolhas (Ćetković) sa svojim slugom Herzeom (Dragičević) putuje kroz Nemačku kada sreće Junkera Vencela fon Tronku (Bjelogrlić) i Johana Nagelšmita (Samolov). Oni mu se preprečuju na putu i traže da ostavi svoje konje njima na poverenje dok ne ode po dukate. Po povratku, njegovi konji su ukradeni, izgladneli. Mihael Kolhas kreće u borbu protiv korupcije i nepravde, gde i sam koristi nekonvencionalne metode kako bi isterao (sopstvenu) pravdu.
Nakon što mu strada supruga, Mihael Kolhas kreće bespovratnim putem u svet gde su granice između dobrog i lošeg (u ljudima) praktično nevidljive.
Iako ozbiljna, predstava nosi brojne komične momente. Ipak, iako se smeh u predstavi dogodi, on je tu uglavnom zbog apsurdnosti događaja kojima (kao publika) svedočimo. Posmatrajući priču (donekle) objektivno i sa sigurne distance, shvatamo koliko je ljudska tvrdoglavost na momente smešna, ali i opasna.
Sve vreme, pitamo se. Dokle idu granice ljudskog ega? Gde se završava odbrana časti, a gde počinje bespotrebna tvrdoglavost? Odgovore tražimo od Kolhasa, lika u čiju moralnost verujemo, ali čije se snage, snage ljubavi (prema konjima, supruzi, pravdi) plašimo. Eskaliranje situacije koja je naizgled toliko lako rešiva konstantno u nama budi pitanje - šta sad?
I upravo tu stiže katarza, presek u priči na sceni. „Šta sad”, u jednom momentu pita i sam Mihael Kolhas. Da li da navijamo za tog čoveka koji jeste izgubio sve, ali to ne može da promeni šta god učinio? Da li da bude loš kao oni što su mu zlo naneli? Smisao borbe odavno je izgubljen - ali u isto vreme navijamo za istu, za Kolhasove principe, jer njegovu borbu - pre svega unutrašnju - razumemo.
Na kraju, dobijamo razrešenje - i od glumaca čujemo: to je kraj. Tokom predstave, koju su nešto manje od dva sata energično nosili akteri na sceni, toliko smo se navikli na to da ratnim igrama nema kraja, da nam je bilo potrebno to direktno „to je kraj” - odličan izbor reditelja koji je upoznao, spoznao publiku i pre nego što je premijerno sela. Svaki put kada smo pomislili da jeste kraj, da je do razrešenja stiglo, prevarili smo se - jer ego ne zna za kraj, samo fizičko telo.
Gluma u predstavi „Mihael Kolhas” je izvrsna i kasting fantastičan. Rakočević i Cvijanović su sa manje vremena na pozornici od drugih učinili nešto izvanredno. Bjelogrlić i Dragičević su na dečački način, a opet ozbiljno kad to uloga zahteva uradili svoj zadatak, a Aleksej je posebno dokazao da mu komedija leži i pristaje, uspevši da izbegne onu karikaturu lika, postigavši balans. Kao i ostali glumci sa kojima je delio scenu, izbegao je klišee i zainteresovao nas za priču.
Miodrag Dragičević je takođe jedini koji je dobio aplauz u toku same predstave. Svojevrsnim plesom, performansom, Dragičević je izneo fantastičnu kritiku društva koja i dan-danas važi. Ultimativnom karikaturom, rugajući se „u lice” onima koji misle da su bolji od drugih, oslobođeno i prirodno pokazao je sve ono što i sami često pomislimo i osećamo - a opet učinio to dostojanstveno, osnaživajući sve sa kojima je rezonovalo to što je govorio - i izveo.
Predstava „Mihael Kolhas” puna je (skrivenih) dragulja. Mnogo je momenata koje poželesmo da možemo da repriziramo - samo da je na filmu, a ne u tako lepom, organskom, neuhvatljivo pozorišnom momentu. Uspešan vrtlog komedije i drame u jednom. Haos i hemija. Haos, haos, haos…
Foto: Nebojša Babić
