Ima li poroka bez greha?


Skoro pet godina, na velikoj sceni ,,Mira Trailović'' u Ateljeu 212, igra se predstava ,,Kafa i cigarete – Pozdrav iz Beograda'' u režiji Mie Knežević. Predstava je nastala kao svojevrsna adaptacija kultnog filma Džima Džarmuša ,,Coffee and Cigarettes'' što mnogi prepoznaju još u naslovu predstave. Međutim, nezahvalno je porediti ova dva dela koja odišu različitim rediteljskim stilovima i prevashodno gledati predstavu sa očekivanjima da će Džarmušova autentična vizija biti pretočena u pozorišno otelotvorenje.

Nesumnjivo je da su u naslovu sadržani glavni motivi predstave – kafa i cigarete, kao i nostalgija za domovinom. No, intriga ove predstave, a ujedno i lepota, leži u skladu njene kompozicije – omnibus drami sačinjenoj od niza kratkih priča i dva ljudska poroka kao vezivnog tkiva.

Rediteljka Mia Knežević, iako je nadahnuta filmskim ostvarenjem, uvodi sopstvenu plejadu likova, tri različite generacije i univerzalne probleme u okviru sedam ljudskih priča. Dozvoljava nam da na tren posvedočimo životu dveju sestara, Ivane  i Maše, koje strepe da će ta ,,odvratna navika'' ispijanja kafe i uživanja u duvanu izgubiti svaku draž ukoliko Maša ode u Ostin na master. Tu je i dobro poznata situacija profesora i studenta koji, ponovo očajan, kaska za rokovima i preklinje da se rok iole produži, ali i neočekivano okončanje naizgled bezizlazne situacije. Vidimo i život usamljene sredovečne Bosanke, Azre, koja nastoji da iskoristi maksumum tehnološke ekspanzije i njome komunicira na daljinu sa svojim ljubavnikom, Milenkom. Nakon treće priče, likovi se međusobno mešaju i izmešani formiraju svoje priče. Vezivni elementi svake scene jesu cigarete i kafa, oni su likovima zona sigurnosti ili štake kojima se slobodno kreću i koje ih pokreću da  podele sve probleme koji su se, dok su oni stagnirali, taložili. Zanimljivoj kompoziciji takođe doprinosi to što imamo in medias res priču, dakle, bez uvertire, građenja likova ili smeštanja u vremenski period, bez ikakvog konteksta. Priča ostavlja publici da bude svedok razgovora nasumičnih ljudi, ali zbog naglog i intenzivnog ulaženja u intimu likova, dozvoljava joj da se saživi i poistoveti sa njima.

Scenografija je u duhu minimalizma, ali simbolički uobličena predmetima poput stolova koji bi se ređali jedan do drugog nakon svake priče i pravili jedan kontinuirani niz paralelno sa tokom priče. Upotreba scenografije je simbolična ne bi li ambijentalno podsećala na kafić ili možda kafanu. Toplinu pozirnici, na kojoj su prevladavale senke i mrak i na kojoj bi jedino likovi bivali nešto svetliji, davalo je pregršt belih šolja za kafu, koje bi se paralelno gomilale sa problemima što su izgovoreni ostali da lebde u vazduhu. 

Ljubiteljima jugoslovenske kinematografije sigurno je poznata geneza duvana iz mini serije ,,Duvanski put'' .To je priča o svecu koji je jednog dana seo ispod drveta da odmori, međutim, odmor je okončan ujedom otrovne zmije. Da ne bi umro, svetac je isisao taj otrov i pljunuo u zemlju. Nekoliko godina kasnije iz te pljuvačke niklo je nešto nesvakidašnje sa blagoslovom sveca i otrovom zmije – duvan.  Ova priča je monolog jednog od likova iz predstave, Azre, koja u neobičnom susretu skreće pažnju na konzumiranje blagoslovljenog otrova. Zatrovani mišlju da su cigarete i kafa najveći poroci, likovi ne uviđaju da ih je jedan odavno prevladao uvukavši se neprimetno u sve kutove modernog života i stvorivši nepovratnu zavisnost – savremena tehnologija. Iako je u duhu ,,nekih boljih'', drugačijih vremena, komad obiluje elementima savremene kulture kao što su Skajp, Vikipedija i elektronske cigarete. Zamenom klasične cigarete i kafe, menjaju se i navike okupljanja i deljenja problema, građenja međuljudskih odnosa i osećaja blizine. Tehnologijom kontakt postaje virtualan, kafa bez kofeina i cigarete bez duvana, a ljudi zavađeni i ozlojeđeni. Poročni, a bezgrešni.

Adekvatno odabran glumački ansambl je možda najveći doprinos ovom omažu. Veoma prirodno i neposredno prikazuju već psihološki izgrađene likove koje publika kroz prve tri priče vidi kao potpune strance, bez prošlosti i konteksta. Uspevaju da u drami više atmosfere no situacije, gradacijski prođu kroz niz osećanja, od ravnodušnosti pre humora do napetosti i razdražljivosti, a na kraju i tuge. Svaka scena je emotivno obojena oscilacijama, prenaglašenim gestikulacijama i ponekim trenucima neočekivanog humora, ali tako da je u potpunom skladu i balansu, bez ičega što bi izazvalo osećaj izveštačenosti kod publike ili se učinilo grotesknim. Iskusniji deo ansambla je očekivano briljirao, kao što su Dara Džokić, Milica Mihajlović, Svetozar Cvetković, Nebojša Ilić - kome je podela možda i najbolje pristala i Tihomir Stanić, koji je uspeo da prikaže obe strane jednog profesora na ubedljiv način i oduševio veći deo publike. Međutim, mlađi deo ansambla nimalo nije zaostajao. Marko Grabež i Milica Trifunović nisu iznenađenje, već potpuno ispunjenje očekivanja na nivou svojih starijih i iskusnijih kolega.

Nije bitno da li ste pušači ili nepušači, jugonostalgični, ljubitelji serije ,,Duvanski put’’ ili istoimenog filma, utiscima nećete odoleti, a svakako ne odličnoj muzici koja prati svaku priču i boji prikaze života potpunih stranaca dozom čežnje i melanholije. Najzad, i nakon višeminutnog aplauza i bure emocija, u glavi će vam  dugo odzvanjati pitanje: ,,Da li ima poroka bez greha?’’.

Foto: Atelje212




Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste