Kad nije bura, znaj da je zatišje pred buru

Bura
Srpsko narodno pozorište
Piše: Aleksandra Nikodijević
05. nov 2020.

Komad „Bura” Vilijam Šekspir napisao je u periodu između 1610. i 1611. godine, a prvi put je objavljen 1623. godine, čak sedam godina nakon njegove smrti. Istoričari književnosti „Buru” smatraju poslednjim celovitim delom koje je Šekspir napisao, kao i testametarnim komadom kojim se oprostio od pozorišta. Teatrolozi kažu da je ovo komad o mudrosti života, praštanju, pomirenju, a reditelj predstave koja je nedavno premijerno izvedena u Srpskom narodnom pozorištu, Kokan Mladenović, smatra da je pre komad o mržnji i osveti, a biće vam jasno i zašto.

Drama govori o sukobu milanskog vojvode Prospera, kojeg su brat Antonio i njegov saučesnik Alonso bacili u more i tako poterali iz Italije. Radnja je smeštena na pusto ostrvo na kom žive Prospero i njegova ćerka Miranda. Prospero pokušava da domorocima nametne svoju vlast, onakvu kakvu je imao u Milanu. Te stoga imamo jednu metaforičku političku dramu.

Grandiozna, moćna scena, preko nje cele gvozdena postavka, naokolo velike drvene kutije, ogromne rešetke koje vise sa plafona okačene lancima, u pozadini mreže i konopci, a na sredini velika staklena posuda ispunjena vodom, izazivaju strah i nemir da ne možete ni da naslutite šta vas čeka. Počinje odbrojavanje: eci, peci, meci... i burno, energično izvođenje songa „Ostrvo mržnje”, koji nas  i upoznaje  sa mestom u kojem rat nikad ne prestaje, gde se rat živi: doručkuje, ruča i večera, te stoga i glumci nose maskirne kostime.

Reditelj je načinio nepogrešiv izbor Marka Šelića Marčela za saradnika i saveznika za ovu vrstu reinterpretacije Šekspira kroz njegovo osećanje sveta i pisanje muzike. Njegova izvedba je najprijatnije iznenađenje i oduševljenje ovog spektakla, a naročito s obzirom na to da mu je ovo glumački debi. Marčelo igra Arijela - dobrog duha koji vlada ostrvom, i emotivno nam interpetira njegovo željno iščekivanje dana svoje slobode, kada će ga nevidljivi lanci pustiti.  Obučen u belo odelo čini se kao najsvetlija tačka u tom mraku. Trenutak oslobođenja njegovog lika je duboka tuga nesrećnog završetka. On je i autor songova koje izgovara na sceni („Ostrvo mržnje, „Onaj ko nije rekao ne” i „Zemlja za vas”) uz pratnju uznemirujuće fascinantnog glasa Nevene Glibetić. Neverovatan je način na koji interpretira songove svojim jakim, prodornim i autentičnim glasom i izgovara te teške reči koje kao da vas režu žiletom. Izaziva jezu i po koju suzu, i to je bio trenutak kada se autorka ovog teksta zaljubila u Marčela. 

Radoje Čupić igra  kapitalnu, možda jednu od najvažnijih uloga u istoriji dramske literature – Prospera. Mnogi smatraju da je ovo Šekspirovo najličnije i autobiografsko delo u kojem glumi glavnu ulogu. Čupić nam je predstavio jednu moćnu ličnost koja drži sve pod kontrolom, silu koja se nameće kao vođa naroda. To se najbolje primećuje u trenutku kada vođen besom šalje oluje i gromove, i vidimo kako metaforički u velikoj staklenoj posudi sa vodom pokušava da uništi brod željan osvete i pun gneva.

Prilično zanimljiv deo predstave čini brehtovski komični dvojac – Stela (Aleksandra Pleskonjić) i Trinkulo (Milovan Filipović). Stela od rekvizita nosi pljosku napunjenu vinjakom (to vam sve govori o njenoj ličnosti), a Trinkulo nosi lobanju koju glođe. Oni predstavljaju mediokritet društva što možemo uočiti kroz njihove razgovore u kojima su željni vlasti i položaja dok ih sa druge strane vidimo ponizne, potlačene i potčinjene svom kralju. 

I dok slušamo njihove monologe i rado im se smejemo, čini se da se smejemo sami sebi. Na satiričan način nam govore koliko smo zapravo očajni i jadni kao društvo, što je pomalo zastrašujuće, tužno i razočaravajuće. Za sam finiš, sve ih vidimo postrojene kao uramljenu fotografiju sa nasmejanim licima, šta mislite – zašto?

Iz rediteljskog ugla Kokana Mladenovića, ovo je priča o onima koji kada je trebalo, nisu rekli „ne” i onima koji su se predali u čekanju da neko drugi za njih pruži ruke ka slobodi, a ključevi slobode su negde duboko skriveni. Ovaj izuzetan komad se na aktuelan i relevantan način podudara sa našim vremenom, i akcenat stavlja na fenomene koji nas verno prikazuju i karakterišu kao društvo, a to su – osveta, mržnja i netrpeljivost. Reditelj je tumačio ovo Šekspirovo delo kroz viziju našeg vremena i istakao i prepoznao trenutak sveta u kojem živimo. Zato ovde ne govorimo ni o mudrosti, ni o praštanju, ni o pomirenju, već o zatrovanoj generaciji koja plaća strašno iskustvo prethodnih generacija i sediment predaka kroz mržnju koja se prenosi i usađuje. 

Zaista je nezahvalno pokušavati ovu predstavu dočarati i opisati rečima. Naprosto treba osetiti, doživeti i proći kroz pozorišnu katarzu. Naposletku u vazduhu visi pitanje - Ako je pozorište ogledalo društva, da li se plašimo da pogledamo svoj odraz?

Nakon izlaska iz sale, u ušima je ostalo da odzvanja: „Sad te ima. Sad te nema. I onda kažu – laka mu zemlja. Ova nije. Meni nije.”

Foto: SNP




Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste