"Ne mrdnem ni malim prstom da bar nešto promenim"

Ljudi za mašinom
Pozorište mladih
Piše: Katarina Đoković
10. dec 2019.

Dve godine nakon svetske premijere, 1965. godine, domaća i jedina premijera teksta Mjuraja Šizgala „Daktilografi/Tigar“ dogodila se u Ateljeu 212. Pedeset četiri godine kasnije isti tekst krajem septembra premijerno je izveden u novosadskom Pozorištu mladih, pod nazivom “Ljudi za mašinom” u režiji Slobodana Brankovića. Predstava je rađena u produkciji udruženja Inscenacija.

Predstava se otvara i mi se zatičemo u vremenu i duhu kasnih 70-ih godina. Komad se dešava u kancelariji, naizgled dosadnom podrumu, koji je preuređen u prostor za rad daktilografa. Dva stola deluju kao da su požutela od upotrebe, dok rekviziti poput telefona sa brojčanikom, gramofona i pisaće mašine ne daju utisak savremene predstave. Na sceni se užurbano pojavljuje Silvija, lepuškasta devojka štreberskog izgleda, vidno kasneći na posao. Užurbano zabacuje kesu sa ručkom u ormarić, uz setni uzdah, znajući da se pauza dešava dugo vremena nakon rutinskog posla koji radi svakog dana. Pol, odmereni muškarac srednjih godina, na scenu dolazi tiho, kao novi Silvijin kolega, drugi daktilograf zbog povećanog obima posla. Sam sa sobom na minuloj sceni isprobava rukovanje i upoznavanje sa radnicima i direktorom firme. Nesigurni pokreti se sve više osamostaljuju, prateći tremu koja ga polako gricka. Dok ponavlja pokrete kako bi ispao što ležerniji, Pola prekida iznenadno pojavljivanje Silvije. Nezgrapno, užurbano upoznavanje dvoje uplašenih ljudi pred nama ni po jednoj tački dnevnog reda ne obećava bog zna kakvu zabavu, međutim, upravo taj strah biva konekcija između njih. Tok komada teče u smeru upoznavanja novog kolege sa daktilografskim poslom, sa jasnim kontrastom između Silvijine pedantnosti i Polove opuštenosti življenja, u čemu se on ponaša kao pravi maher. Razlika u znanju je eminentno vidljiva, te se glavni lik trudi da nadomesti Silvijino umeće daktilografskih prstiju, što mu vešto i pođe za rukom posle puno truda. Koreografija prstiju i položaja tela doprinosi komičnosti njihovih likova i latentnosti samog komada. Zaplet se rađa iz komike, proćaskanih razgovora i smotanosti likova. Iako Silvija, klasična devojka koja voli da priča, ceo svoj život postavi na tacnu, oblikuje dekoraciju i posipa šećerom, Pol je po pitanju otvaranja svog života uzdržaniji, konzervativniji. Silviji se dešava neočekivana kancelarijska požuda. Na taj način postepeno saznajemo da je Pol oženjen čovek koji ima troje dece. Kolegijalno prijateljstvo prerasta u nezamislivu noćnu moru u kojoj nijedna strana nije zadovoljna.

Postava ovog komada upravo u Pozorište mladih deluje kao taktički potez, jer oba lika ne koriste scenske džepove, već vrata koja se nalaze sa leve strane scene, kao i već postojeće okrugle stepenice, koje su iskoristili kao odlazak do direktora, a koji se uvek nalazi iznad radnika i situacija. Jarka crvena boja, koja se koristi za uređivanje Silivjinog stola, odudara od vremena u kojem se radnja dešava, ali sa druge strane vrlo dobro prati njenu novinu u životu – požudu, među identičnom svakodnevicom. Kostimi su prilagođeni sivilu radnog prostora, te su likovi obučeni u odela jednostavnog kroja pogodnog za kancelariju. Silvijina kockasta haljinica se odlično poklapa sa Polovim kockastim pantalonama na štof, što ponovo ističe metaforu požude i odnos između likova u drugom delu komada. Maestralnost transofrmacije dvojca Milana Novakovića i Nikoline Spasić upotpunjuje efekat kolotečine, iz koje izgleda kao da kraja nema, međutim izvanredno iznete snažne borbe ega i želje za drugačijim bivstvovanjem postavljaju pitanje: šta bi uradio kada bi ovog trenutka dobio na lotou? Maštanje uz muziku, light show, razne vrste plesova i nabacivanje ideja koje odjednom deluju sasvim moguće, bez mogućnosti uništenja, podižu atmosferu komada skroz do vrhunca. Ne mareći za to da li su suviše glasni da bi ih čuo gazda, da li imaju fizičkih mogućnosti da ispune svoje želje koje izgovaraju, ne mareći za time da na svetu postoje nasilje, pedofilija, narkomanija, oni maštaju. Maštu na vlast! Šta bih sve mogao biti, a ne mogu... jer sam zatočen u sumornoj kancelariji i moram da radim od jutra do sutra kako bih izdržavao porodicu koju možda i nisam želeo da imam, ali je tako pisalo po pravilniku života koji se prenosio sa kolena na koleno u narodu. Takođe, ne znam da li sam uopšte srećan ili zadovoljan, jer uputstvo za upotrebu života govori samo: škola, diploma, posao, penzija, bez mogućnosti osećanja... Šta da radim kada prepoznam da ja nisam ja dugo vremena nakon što sam uradio sve što se od mene očekivalo? Kako da nastavim kada se iz dana u dan budim sa osećanjem proneverenosti samog sebe da nisam ništa postigao, iako imam sve? Gde da krenem, koji put je pravi? Krenuti ispočetka? Iznova? Gde je kraj? Zašto bih uopšte želeo kraj, pa ja sam mlad?!

Mjurej Šizgal kroz laganu komediju prelazi u satiru, a potom u grotesku, karikirajući sopstveni život. Pol, koji ima sve i opet nije zadovoljan i Silvija, koja nema ništa i opet nije zadovoljna, igraju se sa razumon na ivici besa, razlivajući svoj očaj po rubovima crvenih linija. Iako se reditelj Slobodan Branković odlučio za vrlo prostu, ali efektnu rediteljsku radnju, kroz nju uviđamo sponu između vremena u kom se komad igra i savremenog, modernog sveta. Propast savremene svakodnevice, razaranje čoveka rutinom, kao i prihvatanje uslova nametnutog života samo se delovi kojima se ova predstava bavi. Ljudi za mašinom – roboti svojih života. Mehaničko delanje po pravilima života, bez mogućnosti individualizma. Bespravno uguravanje u okvir društva i sveta. Kako nas niko nikada nije pitao „Ko smo mi?“, tako ova predstava brine o našim ličnostima i trudi se da na vreme otkrijemo nas same, naše mogućnosti i sklonosti i time izbegnemo stranputice života, koloseke smisla i provalije beznađa. I stvarno te sad pitam, ko si ti?

Foto: Nikola Živković




Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste