„Rana čoveku postane zvezda”

Predstava „Čudo u Šarganu” premijerno je odigrana na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta u subotu, 2. aprila. Tekst Ljubomira Simovića ovoga puta režira Jagoš Marković, koji je za ovu dramu odradio adaptaciju i scenografiju.

Iako na scenu postavljena dosta puta, ova Simovićeva drama ne prestaje da fascinira i intrigira publiku, te joj se svi neprekidno vraćaju. Priča o patnji, bolu i nedostatku empatije među ljudima odigrava se u kafani Šargan, na periferiji Beograda, u kojoj Simović spaja najbizarnije i najopskurnije protagoniste naše književnosti. U radnji, koja teče linearno, bez velikih obrta, nemamo iznenađenja sve do kraja predstave, kada se desi „čudo” koje svi pomno čekaju.

Rediteljski estetski identitet, karakterističan za Markovića, publici postaje upečatljiv već u prvim minutima izvođenja. Upečatljivost reditelja i njegova tendencija da iskoristi maksimum jedne pozorišne scene ogledaju se u scenografiji. Na mračnoj sceni ne vidimo nikakve kulise, a na celokupan pod postavljen je „bazen” pun vode, koji se završava kod hinterbine, u čijoj dubini vidimo jedan veliki sat. U bazenu nalaze se stolice i stolovi, đubre na sve strane, jedan šank i stepenice koje ne vode nikuda. Mističnost prostora i oblak dima koji u „čudesnim” trenucima poplavljuje salu, ali i prljavi prikaz kafane etiketiraju predstavu kao granicu naturalizma i fantastike, što Simovićeva drama i predstavlja. U susret premijeri sunčane prolećne dane smenila je mračna kiša, koja je kao kompliment nekoliko dana pre premijere doprinela atmosferi. Kiša na sceni pojavljivala se, smbolički, u trenucima kada je trebalo „sprati” grehe sa aktera predstave, te je time uznemirila publiku i doprinela efekat empatije prema likovima koji je i zaslužuju. Narodna muzika koja prati kafanske trenutke pažljivo je probrana, te pesmama kao što je „Ja te pjesmom zovem” reditelj jasno iskazuje da u prvi plan postavlja patnju, bol, nedostatak ljubavi i megalomaniju aktera. „Igrom” svetla i refleksijom koju stvara voda na sceni jasno je određen svaki sledeći segment drame. Osvetljivanjem sata, koji se nalazi u dubini hinterbine, reditelj naznačava da je prošao neki vremenski period između scena. Ono što publika ne zna do kraja predstave je, koliko je u stvari vremena prošlo u patnji i mizeriji?

Godinama unazad ljudska bića nanose bol jedni drugima, svesno i nesvesno. Zlo koje nas okružuje stvaramo sami, bez ičije pomoći i podrške. Koliko će to još trajati i zbog čega čoveku nije dovoljno da jedna osoba preuzme sav bol koji osećaju drugi ljudi na svetu? Kako to da rana čoveku postane jedino svetlo zbog koga vidi budućnost u mraku? Odgovor je jasan – ljudi vole da žive sa svojim bolom i ranama. Vole da žive ne zato što im je lepo da pate, već zato što su njihove rane alibi i amajlije njihove prošlosti, budućnosti i sadašnjosti. Zato što je bolje živeti i nanositi bol drugima, jer i sami trpe i tolerišu ono što možda i ne bi trebalo. Ali postoji li tu kraj? Gde je kraj sujeti, patnji i samoživljenju? Zbog čega i sada u 21. veku nemamo odgovor na to pitanje? Odgovor nam se nazire u replici „Čovek jeste čovek samo na osnovu svoga stradanja”. 

Sanja Marković, Aleksej Bjelogrlić i Tamara Dragičević bili su te „zvezde” ove predstave koje su zasijale i publici osvetlile pogled na izvedbu Simovićeve drame. Cmilja (Sanja Marković) i Gospava (Tamara Dragičević) su protagonistkinje čija je sudbina najupečatljivija i koju će publika najpre upamtiti. Sanja devojku sa periferije, koja samo želi da ima porodicu i minimalne uslove za život, ali i devojku koja svoju lukavost prikriva svojim luckastim ponašanjem, igra tako da dobija sve simpatije publike. Tamara Dragičević je izvedbom Gospave ponovo opravdala svoj talent i poslednjim monologom, ali i replikama koje se rimuju, stala u odbranu i postala zaštitni znak svih žena (ljudi) osuđenim zbog svog identiteta koga se ne stide i koga ponosno nose sa sobom. Jer bolje biti na nemoralnom mestu sa moralnim ljudima, nego na moralnom mestu sa nemoralnim ljudima. Iako još uvek student, Aleksej Bjelogrlić je u ulozi Tanaska bio glavni rezoner drame i pokazao da sa, toliko malo godina i malim razmakom od prethodne premijere, glumac i te kako može napredovati i prosperirati u kratkom vremenskom periodu.

Ovu predstavu možemo uporediti sa sklapanjem puzli od 1000 i više delova.  Iako sve vreme čekamo da se desi najavljeno „čudo”, usporenim pokretima sklapamo puzle i svi delovi se na kraju objedinjuju u jednu čudesnu sliku. Od ove predstave i Simovićevog dela ne treba se očekivati Čehovljev pištolj, jer on neće opaliti u toku izvedbe, šta više, neće opaliti i nakon nje. „Čudo” ove predstave ogleda se u likovima, mestu, sudbinama i situacijama koje se njima dešavaju u kafani Šargan, gde nije potrebno ništa više od ove bizarne priče kako bi gledalac svu svoju pažnju posvetio njoj i možda shvatio da svi mi danas, nažalost, živimo u jednom „Šarganu”.

Foto: Nebojša Babić