Seciranje odraza

Nakon kraće praznične pauze, Pozorište mladih održalo je obećanje dato nekoliko meseci ranije – da će, u saradnji sa Srpskim narodnim pozorištem, publici pružiti premijeru, jednako inovativnu na formalnom koliko i na planu sadržaja. Nesvakidašnje u toj ambiciji bilo je to što se odabir dramskog teksta okončao na jednoj od najkultnijih zaostavština ruske književnosti. Gogoljev „Revizor”, predočen u svom klasičnom ruhu i umnogome lišen eksperimentalnih rediteljskih postupaka, paradoksalno jeste novina na scenama sviknutim da anegdota o strahu malog palanačkog gradića posluži tek kao inicijalni okvir iza kojeg se predočavaju aktuelni društveni sunovrati. Za takav, iako umereniji, ipak dovoljno promišljen i precizan, postupak kritike savremenog političkog momenta, posredstvom starih vremena i geografske distance, odlučio se Petar Jovanović. Premijerno izvođenje njegovog „Revizora” u dramaturškoj obradi Nikoline Đukanović, odigralo se pre nešto manje od nedelju dana na velikoj sceni Pozorišta mladih, a seoba idućih igranja na scenu Pera Dobrinović, biće najavljena u nekom od narednih repertoara Srpskog narodnog pozorišta.

„Ja sam vas pozvao, gospodo, da vam saopštim neugodnu vest: dolazi nam revizor!”, jedna od najfrekventnijih proloških replika odjeknula je scenom na kojoj je bila sjaćena plejada nosećih likova, svih potonjih dramskih zavrzlama. Gogoljev komad, ponikao na ranoantičkoj doktrini o komici proistekloj usled nehatne zamene jedne ličnosti njenim suštinskim oponentom, publici je predat u sveopštoj atmosferi plašljivosti, koja, kako je jednom prilikom naveo i sam reditelj, uporište pronalazi u pitanju: „Šta ako izgubim i ovo malo nedostojanstva koje imam?”. Iako već sam narativni čvor, koji snishodljivost društvenih čelnika plete oko centralne figure kvazirevizora Hlestakova, unapred implicira apsurd, kome umnogome doprinose neprestani panični mizansceni likova. Tako se, sveprisutno komešanje straha i nesigurnosti, ispoljava u obliku humornih sentenci koje u percepciji gledališta pobuđuju sijaset oseta: od potpune zgroženosti do pukog sažaljenja.

Postavka likova, iz koje izostaju neke od epizodnih figura primarnog Gogoljevog dela, formulisana je kroz niz psiholoških dihotomija. Svaki od njih, kao predstavnik jedne od četiri društvene lestvice (zdravstvo, pravosuđe, prosveta i kultura), duboko je ambivalentan, rascepljen između vlastodržačke iluzije i, zarad nje žrtvovanog, digniteta. Takvo, individualno urušavanje sampogurenih leđa kontaminiranog socijalno – političkog sistema, reflektuje se u samouništenje egzistencije kolektivnog bića, koje je, besprekornom alegorezom, prikazano u ovom Gogoljevom, svakom vremenu podesnom, komadu. Rediteljska dosetka slivanja likova Bobčinskog i Dobčinskog u jedinstvenu, u svom rascepu istovremeno komičnu, grotesknu i uznemirujuću, figuru, veoma je dobro promišljena. Kao glasnik vesti o navodnom dolasku revizora, ali i kao najkapitalniji učesnik poslednje scene, scene razotkrivanja, nije slučajnost što je upravo ovom liku dopalo prološko i epiloško mesto pri komponovanju zapleta – dualizam njegove linčnosti pretače se na sve ostale i predstavlja uporište kasnije zabune. Takođe, sagledano iz nešto drugačijeg ugla, sjedinjavanje ova dva, još u Gogoljevom tekstu očigledno analogna, junaka, moglo bi predstavljati prvu identifikaciju sa odrazom, koja je u srži Dobrinovićeve adaptacije.

Disfunkcionalna postavka scene sa koje se iščitava sav fatalizam sadašnjice, skriven ispod parola i novinskih referenci o idiličnom dobu, doprinosi karakterizaciji likova koji, u afektivnim nastojanjima da je poprave, još više urušavaju sve njene uglove. Gradilišne skele koje zadiru u poluviseću maketu neba, vizuelno opovrgavaju izverzirana tvrđenja kojima lokalne autokrate zavaravaju narod, a od marginalizovanog ruskog gradića načinjavaju svedočanstvo o, budućnošću obećanoj, distopiji. Splet vremenskih isečaka, takođe, zauzima značajnu simboliku u ovoj adaptaciji; naime, radnja može biti izdeljena u tri vremenske ose – prvu predočavaju kostimi koji impliciraju na logorašku atmosferu Drugog svetskog rata, drugu, koju pripovedaju sami likovi; svakodnevicu gogoljevske Rusije, i, najposle, sliku sadašnjeg društva koje je već uveliko zagazilo u apokaliptične pejzaže prikazane haotičnom scenografijom.

„Kome se smejete? Sebi se smejete!”, rečima svog iskarikiranog gradonačelnika, saopštiće nam Gogolj na kraju komedije, kada se sve niti zapleta najpre razvežu, a zatim nanovo svežu. Iako je originalna replika upućena likovima koji, mahniti od brige zbog nastale zabune, tumaraju bezizlaznom scenom, njena oštrica usmerena je ka auditorijumu. U nedostacima likova demistifikuju se nedostaci celokupnog društva u koje smo dospeli i kojem smo se povinovali, a svaka scena samo je jedan rez na staklu u kojem smo se, na nešto manje od dva časa, ogledali. 

Ima nečega brehtovskog u tome. 

Foto: Pozorište mladih