Sedme večeri, šezdeset i osmog po redu Sterijinog pozorja, na sceni „Pera Dobrinović”, publiku je dočekala inscenacija jednog on najkrucijalnijih dela našeg jedinog nobelovca. „Gospođica”, jedan od retkih domaćih klasika koji u svoju srž postavlja sudbinu žene u doba Prvog svetskog rata, izvedeno je prema dramaturškom planu Vanje Ejdus i rediteljskim zamislima Đurđe Tešić. Ansambl Narodnog pozorišta Republike Srpske, uspelo je da ispuni svako sedište u auditorijumu, i, po gromkom aplauzu sudeći, nije izneverilo očekivanja publike.
Jedno od dela koje najilustrativnije opisuje temeljac andrićevske poetike- sučeljavanje čoveka sa strahom- u romanu „Gospođica” zadobija neočekivano obličje, kojem prizori stradanja, razaranja i gladi Prvog svetskog rata postaju tek poprilično maglovita pozadina. Strah od gubitka stečenog kapitala, psihopatološka potreba za štednjom i sticanjem, te marginalizacija i trajni gubitak savesti i empatije, osobine su koje se slivaju u, na početku storije mladu ženu, Rajku Radaković.
Individualnoj tragici njene figure koja, zarad uveličavanja imetka bespogovorno žrtvuje svako ljudskoliko osećanje, postavljena je kolektivistička tragedija predratne i postratne Bosne. Ove dve paradigme, koje se međusobno prožimaju do samog kraja, i bez kojih delo ne funkcioniše prema zamišljenom mehanizmu, jasno su izdiferencirane na sceni i to upotrebom dva drvena rama, iza kojih se odvijaju scene zapleta i raspleta Gospođičinih profiterskih nedaća. I dok je ona uglavnom stacionirana u prvom, publici bližem, ramu, panorama spoljašnje događajnosti seli se u pozadinu i, prema andrićevskom postulatu neprestanog pričanja, pripoveda širu sliku o, ratom zahvaćenoj, državici na početku svog kraha.
Bezbroj pasaža guste naracije koji se sa matičnog, knjiškog, područja sele na scenu, razvodnjenu uplivom neprestanih dijaloga, u inscenaciji se ne brišu i ne redukuju. Naprotiv, oni publici bivaju predočeni u punom kapacitetu Andrićevih složenih rečeničnih konstrukcija, posredstvom nekolicine naratora, neprestano prisutnih na proscenijumu. Ustupanjem gustih naratoloških sekvenci pripovedačima, stacioniranim uglavnom u pozadinskom ramu pozornice, realizuje se Andrićeva namera da se, nesavladivim pričanjem, prikaže prolaznost svega izuzev izgovorene reči, ali se, istovremeno, stvara iluzija o postojanju sveznajućeg pripovedača, jedne od najkrucijalnijih referenci čitavog književnog opusa čuvenog stvaraoca.
Tematizacija svudprisutnih Andrićevih motiva animalizacije čoveka koji se zatekao u ratu, ili iza ratnih kulisa, u lik Rajke Radaković useljava se u nešto sofisticiranijem ruhu. Građena prema prototipičnoj strukturi klasicističkih tvrdica, ona se, tokom čitave radnje, postepeno depersonalizuje, ne bi li na kraju, čitav njen, usred gramzivosti usahnuo, život stao u jednu radijsku sentencu o srčanom udaru i smrti poznate gradske zelenašice. Samoća, još od smrti oca, duboko uvrežena u Rajkinom biću, produbljuje se u ratnim godinama, za kojima ostaje pustoš u opštoj, ali i individualnoj tragici preživelog civilnog stanovništva. Samoodreknuta od humane potrebe da pripada zajednici, Rajka se usred zatvaranja prstenaste romaneskne, ali i dramaturške kompozicije, i sama u potpunosti zatvara prema spoljašnjem svetu, pohlepno grabi svoje novčanice, ne bi li, na kraju, umrla od straha od provalnika, sama, u mrakom oslepljenoj sobici koju je održavala uz pomoć „krpeža i trpeža”.
Neeksperimentalna forma inscenacije, u potpunosti predočava svu sumornost, jednoličnost i etičku hendikepiranost Rajkinog lika. Likovi dati tek u obrisima, ili kao pripovedački glasnici Rajkine sudbine, dodatno nijansiraju postepenu izbledelost lika Gospođice, koji se, iako izmešten sa frontova, gnuša svakog saosećanja, zavlači duboko u svoj zasvođeni krtičnjak, gde humani oseti postaju animalni nagoni.
Sviknuta na samotnjački život, isuviše oprezna da bi razumela koliko da su najveće opasnosti preodenute u ruho zavodljivosti, Rajka Radaković se survava u ponor onda kada bezuslovno poveruje u lažljivu, ali sladunjavu, povest prevaranta Ratka Ratkovića. Kompleksan psihološki poriv ka moći i sticanju, nakratko se razvodnjava i transmituje u, unapred izgubljeno poverenje ka, naizgled prijateljski nastrojenom, čoveku. Potpuni Rajkin sunovrat, kapital protraćen na razbludni život mladog čoveka, i sve veća emocionalna i moralna praznina, vodiči su ka, gotovo groteskno prikazanoj, smrti negdašnje bogatašice. Razbacujući ostatke svoga novca, najrazličitijih valuta, lik Rajke se u potpunosti ogoljeva, u predsmrtnom času shvativši da je samoća prevelika cena za svaku materijalnu dobit.
Foto: Srđan Doroški
