Nakon kraće letnje pauze, tokom jedne septembarske, prave jesenje subotnje večeri, ispred Ateljea 212 se okupila ona najvernija pozorišna publika koja je jedva čekala da – ponovo radi bioskop! Premijerno smo gledali predstavu sa kojom je Atelje startovao ovu sezonu: „Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo” autorke Mirjane Drljević u režiji Bojane Lazić.
Roman „Niko nije zaboravljen i ničega se ne sečamo” (po kom je predstava i rađena) bio je u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, u izboru za nagradu Meša Selimović, pobednički je rukopis konkursa izdavačke kuće „Booka” za najbolji neobjavljeni roman. U pitanju je detektivska priča koji prati istragu inspektorke Lepe Vidić koja radi na slučaju tri nestale devojčice. Ok, to nam već obećava.
Na samom početku predstave, na sceni vidimo sivo cveće, crne ljiljane zasađene u dva reda. Na scenu istrčava jedna od majki nestalih devojčica od koje saznajemo da je zapalila staklenik, jer „ništa neće rasti dok je ne nađe”. Na sceni se još nalazi i zamrzivač koji glumice otvaraju kako bi presekle trenutnu radnju i vratile se nekoliko decenija ili godina unazad. Scenografija je svedena pre svega zbog upotrebe pripovedanja kao scenskog izražajnog sredstva, što je u ovoj predstavi, imajući u vidu roman sa dosta isprepletanih likova, sjajno rešenje.
U predstavi pet glumica (Anastasia Mandić, Borjanka Ljumović, Radmila Tomović, Aleksandra Janković i Snežana Savić) povremeno ulazi i u muške likove kako bi se prekinulo pripovedanje o nekim tamo muževima, očevima, vlasniku kafane. Onda kada nije reč o međusobnim direktnim dijalozima ženskih likova (majki i detektivke), koristi se pripovedanje o svemu što je prethodilo nestanku devojčica. Pripovedanje prekida i same dijaloge među ženama kada se one okreću publici i govore kako se njihov lik oseća, o čemu u tom trenutku razmišlja.
Ukoliko prethodno niste pročitali roman, na trenutke je teško ispratiti šta se dešava sa muškim likovima koji su podjednako važni za celu priču. U scenama kada žene igraju muške likove, one okreću leđa publici, što je dobro rediteljsko rešenje koje osim toga što razgraničava muške i ženske likove, prikazuje i zatvorenost muškaraca, njihovu suzdržanost i nepristupačnost. Ženski likovi su uvek okrenuti ka publici i jedni ka drugima što takođe možemo čitati kao otvoreno pokazivanje ranjivosti, krhkosti.
Anastasia Mandić je izuzetna u ulozi Lepe Vidić, inspektorke koja radi na slučaju a koja je ujedno i sama majka. Ona pokušava da razume sve tri majke koje su potpuno karakterno različite, a koje spaja briga za ćerke. Lepa ne samo da pokušava da razume žene, već pokušava da razume i muškarce koji su osumnjičeni ili sa kojima se susreće u istrazi. Ona tada želi da svet sagleda njihovim očima (bukvalno – stavlja naočare sa nacrtanim očima) i da razume njihova osećanja kako bi mogla da razreši slučaj. I ostale glumice su prilično uverljive u ulogama majki nestalih devojčica – Marte, Katarine i Danice, kao i Martine majke, odnosno bake nestale devojčice koju igra Snežana Savić.
Priča prati prvih šest dana od prijavljivanja nestanka devojčica koje su živele u istom kraju, u jednom novobeogradskom bloku, a čije su se majke u mladosti družile. Inspektorka pokušava da analizira njihove životne situacije, da uoči tragove, da shvati šta se desilo – akcenat je na tome zašto su one nestale, zašto bi ih neko kidnapovao, zašto je to možda povezano sa njihovim majkama, a manje ko je to uradio. Čak i onda kada pronalaze poruke koje im otmičar šalje, inspektorka je usmerena na to šta one znače a manje ko ih šalje – šta znači šest malih plastičnih vojnika koje su majke dobile u kovertama, šta znače slogovi od kojih se sastavlja reč Agamemnon i kako je povezano Agamemnonovo žrtvovanje ćerke sa ovim slučajem.
I pored toga što je reč o konkretnom slučaju, ovo je priča o kratkotrajnom kolektivnom pamćenju, o kulturi zaborava, o greškama iz prošlosti koje ostavljaju posledice na buduće generacije. Isto tako, ovo je priča o jednom vremenu, o društvu u kom smo živeli ili i dalje živimo. O društvu u kom sa jedne strane „niko nije zaboravljen”, a sa druge strane – „ničega se ne sećamo”.
Iako ne želimo da „spojlujemo” priču i otkrijemo šta se na kraju dešava sa nestalim devojčicama, zašto je kultura zaborava ključ ove priče i kako se istraga završila – na kraju predstave majke zalivaju ono sivo, uvelo cveće sa početka. To cveće dok ga zalivaju, ponovo dobija boju i započinje novi ciklus života. I za majke, i za njihovo cveće.
Foto: Atelje 212
