I ne uvedi nas u iskušenje

Ovogodišnji festival RUTA (Regionalna unija teatara), koji se održava od 1. do 6. decembra u Beogradu, u petak je svečano otvoren predstavom Beogradskog dramskog pozorišta – „(Pra)faust”. I to kakvom predstavom!

Predstava u izvanrednoj režiji Borisa Liješevića prati građu Geteovog tragičnog „Fausta”, odnosno „Prafausta”. Na samom početku nas glumac Svetozar Cvetković kao narator, koji iz osvetljene publike dolazi na scenu, uvodi u to kako su dela nastala, odnosno upućuje da je „Prafaust” prethodio „Faustu”. Ono što je danas poznato jeste da se u „Prafaustu” nalaze dve velike grupe scena - o sudbini samog Fausta i o Gretinoj tragediji. Cvetković, koji će u nastavku igrati Fausta, predstavlja nam i Ozrena Grabarića, koji će u nastavku maestralno tumačiti ulogu šarmantnog đavola Mefistofelesa. 

Za to vreme, a i tokom dobrog dela predstave, publika nije u mraku, već su svetla u sali upaljena, što upućuje na to da će publika i u nastavku biti aktivna (nekom iz publike će glumac dati mikrofon i ubaciti u ulogu glasa iz podzemlja). Kako predstava teče, glumci sve manje progovaraju iz onog ličnog „ja” ili uloge naratora, a sve više igraju isključivo likove iz Geteovog dela u stihu, pa se vremenom svetla u publici gase. Iako su svi dijalozi u stihu sa rimom (sem obraćanja publici kada se „iskače” iz očekivane forme), odlična dramatizacija i manir u kom su glumci usmereni da igaju, zaslužni su za to da tekst nije neprohodan ili monoton. Dijalozi nisu nimalo dramatični i izveštačeni, kako se često kod dela u stihu očekuje, naprotiv. To se posebno oslikava u glumačkom izrazu Cvetkovića (Fausta), kome replike dolaze gotovo prirodno i nenametljivo, kao da je reč o dijalozima koji su napisani u današnje vreme. 

Scenografija (Aleksandar Denić) je minimalistička, sastoji se od nekoliko stolica, klavira, kasnije i stola i kreveta. U nekom trenutku će ona postati haotična, pa će se na sceni naći i baloni, LED trake, „Roling Stouns” kišobran (uz čiju će pesmu „Sympathy for the Devil” svi pomahnitalo igrati). U uglu scene se nalazi i odeća koju će najčešće Mefisto (Ozren Grabarić) menjati kao đavo koji neprestano menja svoj oblik u kom se pojavljuje na ovoj planeti. 

Ozren Grabarić je u ovoj predstavi izuzetno doneo lik dopadljivog a u isto vreme podmuklog Mefistofelesa, koji se na sceni više puta transformiše (vizuelno, kostimom ali i glumom) i kao senka, u stopu prati Fausta. Iva Ilinčić je takođe sjajna u ulozi Grete, mlade devojke koja pleni nevinošću, a čiju će čistotu Mefisto kroz Fausta uspeti da „uprlja”. Posebno je dirljiva poslednja scena u kojoj dolazi do odluke ili suda, šta će biti sa Gretom nakon što je otrovala majku kako bi bila sa Faustom, a kasnije utopila i svoje dete. Po „Prafaustu” se priča tu završava. Ali u „Faustu” Gete dodaje još jednu rečenicu: nebeski glas govori da je spašena. A Cvetković se obraća nama, publici, i pita nas – „Šta biste vi uradili”? Šta bismo mi uradili?

„Ne uvedi nas u iskušenje” – ovom frazom počinje reč reditelja. I mi je u narednim redovima delom prenosimo, jer je ona sama srž Geteovog „Fausta”.

„Čovek hrli u iskušenje, ne da bi dokazao svoju vernost i postojanost, već da bi u padu našao olakšanje. Da bi se osvetio sebi i svom promašenom životu i makar u bolu osetio pravi život… Da bi kaznio svoje godine koje su prošle, jer on hoće nazad u život, u mladost, u strast, u neobuzdanost, u zagrljaj (...) Kako se boriti? Faust je najteže od svih iskušenja – iskušenje besmisla. Ovo je komad o čežnji za životom.” (Boris Liješević)

Foto: Beogradsko dramsko pozorište

 

Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste