Tvoje i moje (naše) detinjstvo

Šta je tvoje, a šta moje, ako se setimo detinjstva? Ili je sve zajedničko. Okupano sećanjima. A da nema tih sećanja što nas često u stopu prate, kakav bi nam život bio? Sigurno pomalo dosadan, onako odraslo dosadan. Zar ne? Ako u nama nema malo onog detinjeg, sačuvanog pa makar u šaku ili na prst stalo, kao da i nismo sasvim stvarni. Kako bi nam sve dosadno bilo da negde u sećanju ne zatreperi ona iskra detinjstva, kad se sve činilo mogućim, i iz nemogućih perspektiva. 

Prošlo je neko vreme od kad sam pogledala predstavu ,,Tvoje i moje’’. Vreme koje sam sebi dopustila da prođe. To veče u Teatar ,,Vuk’’ ušla sam sama, što u poslednje vreme često činim kad idem u pozorište; utonula sam u pozorišni mrak smeštajući se sa ostalim posetiocima. I dobro pamtim kako je izgledao izlazak iz gledališta. Zatim je usledila duga šetnja beogradskim, utihnulim ulicama. Međutim to veče je bilo malo drugačije. Pri izlasku sam upalila internet i poslala poruku svim mojim dragim ljudima, a ona je glasila: ,,Koje je tvoje prvo sećanje na detinjstvo?’’ Onda sam ugasila internet i sačekala da svi odgovore na moje pitanje.

A kada bih vam pričala o ovoj predstavi, prvo bih rekla da je sastavljena od sećanja, ona su poletna, razigrana, bolna, ratna, oslikana strahovima, upotpunjena muzikom, ali i dragim ljudima. Boris Liješević je zajedno sa glumcima pozorišta ,,Boško Buha’’ pokušao, i uspeo, da probudi vezu sa detinjstvom. I već pri samom stvaranju ove predstave glumce je izmestio iz njihove osnovne uloge - da se obraćaju deci i da igraju za decu. Odjednom, oni se obraćaju starijima, ali istražujući i kopajući po prošlosti, ne bi li se pred njima ogolili baš onako kako to samo deca znaju. I tad kreće igra. Mi se kao publika upuštamo u njenu čaroliju, koja nas nosi i rasplinjuje. 

Katarina Gojković, Aleksandra Simić, Boba Latinović, Borka Tomović, Bojana Ordinačev, Tijana Čurović, Jelena Trkulja, Teodora Ristovski, Lena Bogdanović, Miloš Vlalukin i Stefan Bundalo na uigran i prepleten način zasmejavaju nas i raspevavaju poznatim muzičkim numerama koje volimo, dopuštaju nam da u mraku gledališta plačemo, jer osećamo da tako treba i da nam je to potrebno. Dopuštaju nam da prihvatimo nečiju ruku, pogled, ili rame na koje ćemo nasloniti glavu. Odjednom, ispred nas kao da su oslikane priče o bakama i dekama, rastancima, drugarstvu, ratnim godinama, brižnosti, stasavanju, imaginaciji, dečjim nestašlucima, ali i strahovima i zebnjama - posle kojih razmišljamo da li je detinjstvo odrednica onoga šta ćemo postati kad odrastemo. Da li smo već tada načinili prve korake ka nama samima? Iako možda sećanja blede, iako je nekima teško da ih ožive, ili ih se plaše i strepe ako im dopuste da ponovo dopru do njih.

Glumci kostimima dočaravaju različite periode njihovog odrastanja - od Jugoslavije pa do ratnih godina - nose starke ili šangajke, šuškavce, široke trenerke, Startas Borovo patike, klompe i tregerke - sve je raznobojno; i scenografija sa išaranom belom pozadinom - kao da je po njoj neko prosuo boje i sjedinio ih. Na trenutak se ispred nas pojavljuje Reno 4 i mnoštvo spremljene hrane, kao znak rastanka od voljenih, sto na kom se stvaraju najlepše poslastice bake i unuke, brašno koje kao sneg treperi pri padu, mnoštvo malih cipelica za barbike, koje će vratiti sećanje na jedan dan u vrtiću…

A šta se desilo kada sam upalila internet? Dobila sam odgovore od svih kojima sam poslala poruku. Činilo mi se da sam ih razgalila pitanjem. Odjednom me je preplavila lavina tuđih sećanja, koja sam osećala i oživljavala. 

A moje prvo sećanje vezujem za jedan vašar, kad mi je ujak kupio ljuljašku, koju će mi kasnije moji roditelji okačiti na drvo leske i na kojoj ću, ljuljajući se, maštati šta će biti kad odrastem. Sećam se buke, glasne muzike, mnoštva ljudi u pokretu, mojih roditelja, smeha i neke silne topline koja me obuzme kad pomislim na taj trenutak. Bile su mi nepune četiri godine.

A sada vi stupate na red, tražim odgovor na pitanje - koje je vaše prvo sećanje?