15. FIST (treći dan): Katarza ispred ekrana


18.00 – Tribina „Redefinisanje pozicije umetnosti u doba krize”

Čekajući početak ove onlajn tribine i istražujući biografije govornika, sve više sam bila uzbuđena shvativši da su to ljudi koji istražuju različite oblasti kulture i umetnosti. Tribina je počela skoro u minut tačna, a govornici su bili profesorka Milena Dragićević  Šešić, rediteljka Irena Ristić i reditelj Vlatko Ilić, a moderatorka Tatjana Nikolić. Sva tri govornika su profesori na Fakultetu dramskih umetnosti, profesori organizatora ovog festivala, ove godine u onlajn formatu. 

 

 

Profesori su se osvrnuli na definisanje kriznih situacija i činjenice da se ljudi u kriznim situacijama nekako više oslanjaju na umetnike i očekuju više od njih, kako je to Vlatko Ilić rekao. Činjenica je da je u ovakvoj situaciji položaj bilo kog radnog mesta ugrožen, a ljudi se okreću umetnosti da bi ih i prodrmala i utešila. Stav profesora da se pozorišta loše snalaze u ovakvoj kriznoj situaciji jeste do neke mere pravičan, ali je istina i da je sve više pozorišta spremno da sa gledaocima podeli svoje predstave preko besplatnih platformi za gledanje istih. Oni su takođe odvojili i vreme da pohvale svoje mlade kolege koje su se u ovakvoj kriznoj situaciji snašli i omogućili i drugima da prate njihov festival, što je po meni za svaku pohvalu. Sada kada razmišljam, primećujem sve višu dozu kreativnosti i snalaženja u „stani-pani” situacijama kod studenata nego kod iskusnih profesionalaca.

S obzirom da su svi profesori i stručnjaci različitih sfera kulture i umetnosti, bilo je interesantno slušati ih kako debatuju i osvrću se na razne delove istorije i što je to zapravo zvučalo kao neka vrsta dijaloga, a ne pojedinačnog monologa, što sam očekivala od ovakve vrste tribine. Najžalije mi je što gledaoci nisu imali sliku i što oni, malo manje pripremljeni od mene, nisu baš imali tu mogućnost da povežu ličnost sa onime što govori.

Aleksandra Reves

20:00 - „A ipak samo želim da budem s tobom” Akademija izvođačkih umetnosti Baden-Vitemberg , Ludvizburg

Predstava nastala kao rad studenata treće godine režije i druge godine dramaturgije Akademije u Ludvizburgu na temu biografskog projekta zapravo je jedan anti-autobiografski performans sačinjen od fragmenata - uglavnom nepovezanih - iz života autora. Gotovo da je dogma da je klasičan komad onaj koji postavlja pitanja od univerzalnog značaja - a ne odgovore. Ovaj performans nastao je kao posledica traganja za odgvorom na jedno od največnijih pitanja - Ko sam ja?

Izlišno je prepričavati fragmente koji su izvedeni, prvenstveno jer su naglašeno individualni. Pak, ono što je univerzalno u ovoj priči jeste ideja iza načina na koji je postavljena. Budući da publika ima autorizaciju da prekida autorova izlaganja i menja usmerenje naracije, performans u ovom sloju prezentuje svoju ideju o percepciji - odnosno načinu na koji mi percipiramo sebe i svoja iskustva, nasuprot tome načinu na koji drugi ljudi, spolja, imaju uticaj na to kako se naša percepcija sebe usmerava. Autor luta, gotovo da su monolozi salata od reči, kopa po sopstvenim iskustvima kroz kontstantnu introspekciju i preispitivanje svega izrečenog (da budem iskrena zapamtila sam samo da je blizanac u horoskopu, ako ništa bar je astrologija univerzalna). On šeta napred nazad u prostoru, neurotično u potrazi za odgovorom - koji je smešten u pitanju. Svako pitanje koje svaki fragment, kada se izvuče iz konteksta, postavlja - upravo je odgovor. 

Predstava je predviđena da bude imerzivna, gde bi publika pritiskom na tastere prekidala izlaganje i menjala temu, što ima ograničen broj prilika budući da se ispod stola sa tasterima nalazi tajmer koji odbrojava do kraja predstave. Međutim, upravo se u ovakvoj vrsti performansa (za koji verujem da bi bio daleko napetiji da se aktivnost publike mogla osetiti, iako se tenzija sasvim legitimno nadomestila dizajnom svetla i songovima) osetila manjkavost digitalnog medija. Sami autori su napomenuli u Q&A da je postojao pokušaj da se imerzivnost predstave omogući i u digitalnom formatu, međutim to se ipak susrelo sa neuspehom.

Mračno, minimalistički, fragmentarno, gitare u songovima i tema introspekcije. Vredno gledanja  u svakom slučaju, ko voli malo drugačije pozorište. 

Milica Amidžić

22h Predstava Iluzije, Rimska pozorišna akademija Sofija Amandolea

Drugi dan u karantinu, prva predstava koju pratim u okviru ovogodišnjeg FIST-a, druga predstava koju gledam posredno, a ne u pozorišnoj sali. Četvrta predstava koju gledam sa titlom. Prva predstava koju mogu da gledam i da istovremeno hvatam beleške, hvala 21. veku i tehnološkom razvoju i split screen opciji.

Atmosfera predstave je postavljena odmah na početku: centralnu tačku na sceni zauzima beli paravan ispred kojeg stoji troje ljudi; muškarac u belom započinje obraćanje publici. On ne govori, on viče, niže nekoliko motiva, za koje će se ispostaviti i da su nosioci cele priče: rizična trudnoća, život, prisutnost, zatvorene oči, gubitak i bol. Navođenjem ovih ključnih reči omogućava publici da zagrebe po mogućem smislu predstave. Ono što u početku deluje kao fragmentirana priča, tokom predstave dobija formu i smisao. Na tom putu, gledaoci prolaze i emotivni proces glavnog junaka.

Jedna od stvari koja se odmah izdvaja jeste naglašenost pokreta. Samog teskta nema mnogo, a astmosfera se od početka uspostavlja telesnim izražanjem glumaca – mirnoćom, agitiranim, ekspresivnim pokretima koji se sa lakoćom od niza repetitivnih gestova pretvaraju u čitave koreografije. Pored tela, tu je i glas koji glumci često koriste kao instrument; dočaravajući agoniju, bes i tugu.

Iako počinje tišinom, muzika ima važnu ulogu, jer je ona ta koja nosi gledaoca kroz priču. Nabijena je emocijama i neretko vlada tempo koji budi borbenost – poput numera koje prate epske bitke u filmovima poput Gospodara prstenova. Muzika je takođe način na koji se sve vreme pojačavaju kontrasti i ističu bizarnosti. Primer za to je i scena gde jedna od glumica istupa iz grupe i proglašava smrt bioloških fukncija. Iako bizarna, izjava u takvoj atmosferi ne čudi, šta više, čini se prirodnom. Još jedan trenutak koji je meni posebno privukao pažnju, jeste kada se sve pretvara u žurku, muzika od teške i epske prelazi u popularni džez, a svi glumci na sceni plešu i pevaju, iako sama atmosfera, pethodno građena muzikom i motivima, i dalje ostavlja bizaran osećaj zbog svoje neprirodnosti. Klimaks izveštačenosti se ogleda u plesu koji je sve brži dok glumac u belom oponaša gestikulaciju i krike osobe koja prolazi kroz nervnu krizu, moleći Slow down!, sve dok ga žene ne odvedu sa scene. Ova sekvenca se ponavlja nekoliko puta i predstavi daje ritam i pravilnost, te predstavlja indikator za razvoj situacije, sve do samog kraja.

Scene su odvojene segmentima gde igraju senke; siluete okupane svetlom kazuju nam drugu priču. Njihova priča počinje dvema rukama koje mašu lepezama, podsećajući na lepet leptirovih krila. Razdvojene, a zatim spojene, one vremenom postaju prateći deo svih scena prikazanih u ovom maniru, da bi na kraju prikazale i razrešenje, kroz iste simbole koje su prikazivale na početku.

Sami kostimi su jednostavni i dodavanjem ili oduzimanjem dodatnih elemenata uvode glumce u novi karakter – tako žene koje su bile utvare ogrnute belim maramama koje svom lepršanjem podsećaju na krila, postaju mornari kada su marame vezane oko vrata i kada stave bele mornarske kape.

Are you sure you are dead?

Kao što naslov predstave kaže, iluzija jeste ono što se sve vreme provlači kroz radnju i predstavlja lajtmotiv koji priču iz nekoliko segmenata objedinjuje u čvrstu celinu. Na različite načine, reditelj se igra sa publikom koja nije sigurna šta je stvarno, a šta ne. Dotičući se tema koje nas podsećaju na našu smrtnost i konačnost, ali i neminovost suočavanja sa posledicama naših delovanja, predstava bez mnogo teksta, a veoma efektno, može izazvati katarzu u auditorijumu. 

Milana Vojnović



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste