Predstavom „Čardak ni na nebu ni za zemlji” pozorišta Boško Buha, otvoren je u Teatru Vuk ovogodišnji pozorišni program Festivala Asitež-a Srbije.
Najmlađi među nama uzbuđeno su iščekivali početak predstave, poznatim navijanjem i vrištanjem, koje se kao kolektivno nesvesno prenosi s generacije na generaciju. Uvek sam se pitala kako je moguće da oni, neki novi klinci, sad rade potpuno isto što smo i mi, da se tako generacijama izgovaraju istovetne rečenice, a u određenim kulturološkim kodovima ispoljava gotovo isto osećanje. Verovatno je baš to čar dečjih manifestacija, preispitivanje, podsećanje, buđenje onog uspavanog deteta u sebi, dok umirete od smeha osluškujući dečje izjave i zaključite još po neku pametnu stvar o dečjoj psihologiji.
Sve u svemu, najšljokičavija zavesa koju možete da zamislite mamila je dečje poglede, ali i poglede odraslih zaljubljenika u šljokice. Obećavala je magiju. Predstava je rađena na osnovu narodne bajke koju je zapisao i objavio Vuk Karadžić, a koju verujem, svi dobro poznajemo. Imamo tu jednog cara, njegova tri sina – dvojica su uobraženi vitezovi, a treći je neobećavajući mladi momak, za koga kao vešti čitaoci unapred znamo da će se stvari preokrenuti. Imamo naravno i jednu aždaju i jednu devojku, sestru trojice vitezova, koju će aždaja oteti iz spavaće sobe. Naravno da znamo koji će od trojice braće spasiti devojku i postati car, pokazati se kao najmudriji među njima i zaslužiti sve počasti i pohvale. Međutim, poznata i poučna fabula dobiće svoj novi oblik i sjaj: ova predstava će ponuditi jednu modernizovanu verziju likova i njihovih sredstava borbe. Umesto aždaje, strašne lutke od stiropora, kakvu bismo očekivali u predstavi za decu, gledali smo aždaju u ljudskom obliku, lepu i škljokičavu, ali i lukavu, koja svojom sposobnošću manipulacije kažnjava svoje „neprijatelje”. Ona poseduje telefon, slušalice i svetleći stalak za fotografisanje – ona je aktuelna ličnost i deca je prepoznaju. Moć identifikacije budi se modernizovanim rediteljskim znakovima i to je definitivno ono što je značajno kada je reč o postavci kanonizovanih, ali arhaičnih fabula.
Da li je do magije došlo ili je za nju ponekad potrebno nešto više od šljokica, procenite sami, ona je ionako stvar trenutka i vaše vere u njeno ostvarivanje.
Drugog dana festivala u Malom pozorištu „Duško Radović” igraju se predstave „Snežna kraljica” u 10.30 sati i „Ja sam Akiko” u 17 sati, a predstava „Mogućnost zaboravljanja kod ptica” igraće se u 20 sati u Bitef teatru.
