Gledajući dve predstave na festivalu „Bezvremeni” u Novosadskom pozorištu, zatekla sam sebe kako razmišljam o starenju, o tome kako doživljavamo starost i kakav odnos gajimo prema ljudima koji stare. Predstave koje sam pogledala probudile su u meni potrebu da zastanem, pogledam i prepoznam koliko i sami često podležemo stereotipima i odnosu prema starenju. Ejdžizam, diskriminacija starih, u ovim izvedbama ne ostaje apstraktan pojam – on dobija lice i glas.
Izvedba lutkarske predstave „Isprepeletena prava” italijanskog pozorišta Dispari teatro, nežno i slikovito istražuje jaz između mladih i starih. Kroz precizno vođene lutke i uživo izvođenu muziku, svaka scena postaje mala priča o nerazumevanju, ali i mogućnosti povezivanja, o trenucima kada se generacije dodiruju i kada se razdvajaju. Muzika, koja diše zajedno sa lutkama, oplemenjuje narativ i stvara osećaj topline i prisutnosti, čineći da tema ejdžizma – tihe, svakodnevne diskriminacije starijih – postane neposredna, vidljiva i duboko emotivna. Kroz ovo dirljivo lutkarsko putovanje kroz koje nas vodi šestoro umetnika uzrasta od 20 do 69 godina, u fokusu nam zaista ostaje ono najbitnije – emocija. Sve nepobitne razlike koje su međugeneracijski normalne i vidljive, često nas mogu odvesti dalje od suštine. Suština možda i jeste je tok života koji nas nosi kroz promene, kroz godine i sećanja. Jednog dana i mi ćemo ostariti, posmatrajući svet kroz drugačije oči, sa drugačijom strpljivošću i novim pogledom na ono što smo nekada smatrali očiglednim. Možda ćemo tada i mi sami dostići trenutak kada se svodimo na suštinu – jednostavne, prirodne cikluse života, poput godišnjih doba, koji dolaze i prolaze, učeći nas da prihvatimo svaki trenutak takav kakav jeste.
Druga predstava, „Telo”, Teatra Brama uvodi nas u intimni dijalog sa sopstvenim telom i prolaznošću koju ono nosi. Kroz pokret, gest i tišinu, izvedba istražuje kako prihvatamo promene koje donose godine, kako gledamo na sebe dok vreme oblikuje našu spoljašnjost, ali i unutrašnju snagu. Dok prva predstava osvetljava međugeneracijske razlike i razumevanje starijih, „Telo” nas podseća da odnos prema starenju počinje u nama samima – kroz prihvatanje sopstvenih ograničenja, ranjivosti, ali i lepote u svakoj fazi života. Predstava izaziva u nama mnogo pitanja: Da li je telo naše ograničenje ili naš unu trašnji pokretač? Kakav je naš odnos prema telu i njegovim promenama? Predstava ne osuđuje, ne žuri, već nas nežno podseća da starost nije kraj, već novi pogled na svet, kroz oči koje polako uče da cene i telo i život koji nose. Na samom kraju dodala bih komentar starije i iskusnije publike, a publika valja predstavi daje najbolji sud. „Telo je samo spoljašnje odelo naše duše”.
Foto: Darko i Srećko Milosavljević
