Druge večeri ovogodišnjeg Synergy festivala imali smo prilike da pogledamo predstavu „Naš sin“, autorski projekat Patrika Lazića, Hartefakt fonda iz Beograda.
Da li je adekvatno tekst započeti čuvenom, sad već rečenicom izlizanom od prekomerne upotrebe, „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način“? Sinoć smo prisustvovali nečemu što je samo verifikovalo ovu tvrdnju. Iako se predstava originalno izvodi u stanu u Beogradu, adaptirana verzija za pozorišnu salu nije nas uskratila potpunog doživljaja, mogli smo osetiti energiju glumaca i samo dok su sedeli pored nas. Naizgled uobičajena trivijalna priča, jer su sve teme ovog sveta već napisane, ali u drugačijem pristupu možemo učitati nova tumačenja. Prvobitno pratimo dijalog razvedenih roditelja koji iščekuju dolazak svog sina. Shodno sredovečnim ljudima, slušamo njihove karakterisične odlike – on masira bore i farba kosu, a ona strahuje od bolesti, starosti i samoće. Nesuglasice „epskih“ razmera o tome ko je kriv što je sin „pobegao“ od njih i „pliva“ na drugu stranu. Baš kao i u svakodnevici, ti razgovori se odvijaju za porodičnim ručkom.
Sin je takođe prisutan na sceni, ali ga oni ne primećuju. Zaokupljeni su svojom homofobičnom premisom i mišlju da je to samo faza. Analiziranjem knjige Ričarda Koena „O homoseksualnosti na novi način“, možemo percipirati problematičnost i diskutabilnost moderne psihologije. Puštanjem pesme „Hoćemo cenzuru“ KUD-a Idijoti simbolično se mistifikuje guranje problema pod tepih i potvrđivanje tabua. Lazić se poigrava svojim ličnim i porodičnim autobiografskim elementima kroz obilje smeha, ironije i šale. Kroz dalje odvijanje predstave roditelji vešto izbegavaju da zagrle svog sina, da ga pogledaju u oči i zapravo sve vreme fejkuju malicioznim izjavama kako je ogroman ponos imati dobrog sina, a uistinu ga se stide. Sada je prikladno spomenuti citat iz Marčelove pesme: „Ako daleko bilo dovedeš im dečka, leči se, teško si grešan“. Kod kuće ko da veje sneg, hladna srca i zaleđeni odnosi. Tišina na sceni se glasno čuje i odjekuje.
Amar Ćorović igra sina prilično uverljivo, staloženo i racionalno. Kada mu otac govori da želi da mu se približi, sin odgovara da im ništa ne fali na distanci. Hrabar i siguran u prevazilaženju svojih bolnih nedoumica, osvešćuje da nije problem u njemu ili ocu, već u kombinaciji njih dvoje. Aleksandar Đinđić u ulozi oca deluje mlako i nedovoljno, ali pretpostavimo da je njegov lik građen da bude takav. Kako svaka medalja ima dve strane, Dragana Varagić kao majka je dominantna i noseća. Jedan roditelj je opsesivno i neosporno bio tu, dok je drugi zanemarivao i nije prisustvovao. Traume iz detinjstva neosporno utiču na formiranje nas kao ličnosti i diktiraju naš životni tok, bitno je osvestiti ih kako bi se kasnije prebrodile. Glumci u nekim momentima izlaze iz likova, obraćanjem publici nas trgnu iz udubljenosti u radnju, podsećajući da ipak samo gledamo predstavu. U isto vreme postajemo i svedoci, a i akteri jedne porodične drame.
Mlad i talentovan reditelj, Patrik Lazić, pravi je primer kako nezavisna scena može da napravi nešto što je ujedno i društveno angažovano, a i umetnički kvalitetno i emotivno snažno. Zahvaljujući tome i dalje možemo da verujemo da postoje dobre i važne predstave. Premda se u predstavi govori o homoseksualnom mladiću i njegovom odnosu sa roditeljima, daleko od toga da je poruka jednoznačna. Ovde se otvara sijaset crvenih lampica koje nam se upale i koje možemo demistifikovati i preispitati u odnosima sa našom porodicom. Prihvatljivo je i normalno da se ne divimo našim roditeljima i ne treba da nas grize savest zbog toga. U redu je ukoliko nismo savršena deca kakvu su oni zamišljali i potpuno je opravdano ne ispuniti njihova očekivanja i živeti sa strahom da im nešto ostajemo dužni. Sa druge strane, sebično je praviti decu da bi vas neko čuvao kada budete stari. Samo kada bismo bar malo više bili prisutni i kada bismo slušali jedni druge i imali razumevanja za prihvatanje onakvima kakvi jesmo. Najjača karika u lancu je ljubav.
Večeras je na programu predstava „Haos“, Teatra studio „Figura“ iz Rumunije sa početkom od 19 časova. Ulaznice za predstavu su donacije za Sigurnu žensku kuću u Novom Sadu.
Foto: Marija Erdelji
