Čitaj između redova - „Pazi na prazninu”

Poslednjeg dana Međunarodnog festivala jezičkih i etničkih manjina SYNERGY publika je, za završnicu, gledala krajnje neuobičajenu predstavu koju je realizovalo Hrvatsko narodno kazalište, Varždin. U pitanju je autorski projekat glumca i reditelja Romana Nikolića, pod naslovom „Pazi na prazninu”.

Ovo nije bilo kakav performans. Koncept je apstraktnog u konkretnom i konkretnog u apstraktnom. Podstaknut je  nesvakidašnjim, kriznim i prelomnim situacijama u životima ljudi, pitanjima na koja odgovore niko sa sigurnošću ne može dati, niti date prihvatiti. Cela je predstava koncipirana na istinitim, dokumentarnim zbivanjima, užasima koje su iskusili neki stvarni pojedinci. Zvuči neverovatno, faktografija je u neskladu sa estetikom predstave, koja  obiluje fantastičnim svetlosnim, zvučnim i izvođačkim efektima.  

Pred publikom je čekaonica, najpre prazna u tišini, čuje se jedino rad ventilacije, ritmično, monotono, pokoja tužna pesma, i onda: ogromna halabuka i višeglasje glumaca koje je i odveć zaglušujuće. Tri žene, glumice (Hana Hegedušić, Iva Kraljević i Beti Lučić) i jedan muškarac, glumac (Robert Plemić) predočavaju nam da ima mnogo situacija u životu čovekovom kad  istina biva neprihvaćena i prilika koje budu neostvarene. Da je problem u tome što ljudi ne razgovaraju među sobom, ne slušaju jedni druge, ako govore – govore istovremeno, o sebi –  za sebe. Tako se ne stvaraju odnosi, psihičke veze, prijateljstva, ljubavi. Tako se gomilaju usamljenosti, promašenosti, a nestrpljenje progoni. Jer, godine prolaze, nade je sve manje da će doći, da uopšte može doći do neke promene. „Ne nadajte se, nema smisla!” – kaže jedna od akterki. Ali, mi smo u pozorištu (i gledaoci i izvođači) koje, iako je potpuno uslovno, ne postoji bez promene, obrta, preokreta. Teatarska umetnost ovom predstavom pruža čoveku ruku spasenja.

Ona nije više trudna i neće roditi dete. On se mogao sprijateljiti sa nekim, ali nije (mrtav je). Onoj drugoj se dopala neka osoba i mogla je to biti ljubav ili strast – nije bilo ni jedno ni drugo. Ona treća uopšte ne progovara, bez nade, ali i bez očajanja. Samo praznina.

Zaokupljeni današnjicom, život provodimo iščekujući sudbonosni momenat u mislima koje su, zapravo, puke pretpostavke. Predstava nas izvlači iz očekivanih  okvira i kaže nam  da je vreme za život u trenutku, sada i ovde. I mada smo trenutno u „kazalištu” (Novosadskom pozorištu/Ujvideki Szinhaz-u) i iako su jedino u pozorištu pretpostavke prihvatljive, ovaj komad ih odbija, odriče ih se. Ne priznaje ni granicu koja se stvara između scene i gledalačkih sedišta. Čak ni to ne prihvata, jer, nije uvek tako. 

Dovedeni smo u životnoj digitalnoj savremenosti do stadijuma da nam se celoživotna priča tumači preko komentara (na društvenim mrežama). Sve je javno. I ja vam, zapravo,  pričam ovu pozorišnu priču, sad, kroz ovaj komentar. Ogromna pauza između (životnih) činova traje. Praznina. Sve do posete teatru.

„Istina ili fikcija, život ili kazalište?” – sad razmislite!?

Iz opšte letargičnosti, najednom, u predstavi sve nas bukvalno protrese pojava i energično prisustvo drag kraljice Spazam-Orgazam, sa svojim neprikosnovenim sveobuhvatnim talentom. Oplemenila je predstavu i pružila joj spektakularnu snagu pojavom, pokretom, glasom, akrobacijom. Pozorišna čarolija je eksplodirala pred očima gledalaca. Radost. Čuđenje. Oduševljenje. Život, odjednom. Sva čula uživaju. Jako. Pred raskošnim sjajem i  raznobojnim šljokicama – nema plana evakuacije. Zanosno!

Onda opet siva (ili čak potpuno crna) stvarnost, život i istina. 

Čekaonica je kao limb, pred samim donjim svetom, ogoljava bit svakodnevnog života. Koncept je predstavljen kroz simbole. Mnogo razmazane krvi i razbacanih konfeta. Jeziv pir. Strah i trepet. U svetu  postoji samo carstvo u kojem caruje haos, nasilje i smrt. Umrećeš, ubiće te, silovaće te, jer si čovek. Onako neljudski. Ljudsko biće je povređeno, ranjeno, večito na ivici života. On kao dečak… Kao muškarac… Kao starac, na kraju. Jednako žena. I ništa. Ljudske mašine, robovi društva, velikani podzemlja, dželati i žrtve zlobe, čije uloge su lako zamenjive. Agresija koja se bezbrižno promatra, sa cigaretom u ruci i balonima za žurke. Neonska svetla i futuristički prikazi. Ljudi potpuno potrošeni i baš ništa im nije jednostavno. Zastašujuće scene usamljenih bića, pretužni prizori. Slika opustošenih bića. 

Onda promena. Opet kazalište i fikcija.

Izazvana prelaskom iz uobičajne hladne čekaonice ili metro-stanice u fantazmagoričnu, nadrealnu i ekstravagantnu scenu koja je samo pravih zvezda vredna. Na njoj Spazam Orgazam u raskošnom kostimu (koji se iz trenutka u trenutak preobražava u nešto novo, drugačije, neočekivano). Scenografija i kostimografija predstave delo su Zdravke Ivandije Kirigin. Uz moćan svetlosni dizajn Vesne Kolarec i nadrealistične video-projekcije Ivana Lušičića publika se ponovo našla u svetu brojnih mogućnosti. Kao da smo najednom u Šekspirovom „Snu letnje noći”. Svaki čovek, glumac, s punim pravom zaslužuje da bude Oberon, svaka žena, glumica – Titanija. U svetu beskrajnih mugićnosti. To je to. „Hej, to je kazalište!”

Roze bunda i maska u obliku jednorogove glave – još jedna magičnost predstave koja (ovog puta) ulazi, prodire u stvarnost čekaonice i realnost ljudi. Prema mitologiji jednorog je beli konj sa rogom na čelu, čijim telom teče srebrna krv. On je simbol čistote, čednosti i devičanstva duše. „Moglo se dogoditi da je sve što se dogodilo istina. Ali nije”, iako je istina rečena, da li se metaforično iskazalo ono naizgled metafizičko? 

Koliko smo živi iako dišemo punim plućima? Treba li se braniti? Treba li se baviti ljudima? Ima li vremena? Diše li se uopšte punim plućima? Dišem, dakle postojim?

„Kazalište nastoji izmamiti emocije i razbistriti um” – poručuje nam ova predstava koja govori o neizmernoj moći pozorišne umetnosti. I dodaje: „Nema kazališta ako nema promene”, zato spremimo se za novi početak. Imajmo nade. Kroz teatar tragajmo za smislom. I pre svega, pazimo se praznine. Čitajmo između redova.