„Pakleni pas što nas u smrt goni sve” – Ričarde, ti li si?

Ljudsko zlo, „Ričard III” se posle mnogo godina vratio na naše prostore. Novosadsko pozorište/Újvidéki Színház i reditelj Dejan Projkovski uspeli su da potvrde hipotezu i dokažu u stvarnosti kako je Vilijam Šekspir zaista naš večiti savremenik. Opet je došlo do sudara fantastičnih umetničkih svetova makedonske režije, scenografije i autorske muzike sa glumcima Novosadskog pozorišta, što je na sceni proizvelo novu renesansu umetnosti. 

Šekspirov genije je genije skrivača koji razotkriva sve, pisca sa iskustvom glumca koji igra dvostruku igru, hroničara i tragičara istorije koji se prividno povlači iz političke aktuelnosti svog prostora i vremena, čime stvara univerzalije, savremene u svako doba, svevremene. Njegovi komadi uvek govore o sada i ovde. Njegovo pozorište prikazuje stvarnost kroz privid, čime otkriva da je realnost neizdrživa i potpuno neprihvatljiva. I obrnuto. Njegova deviza je: Totus mundus agit histrionem (Čitav svet je pozorište), glumište, igra. Njegov „Ričard III” je najeksplicitniji, najogoljeniji uvid u mehanizam vladanja svetom, u praksu moćnika. Svi lažu, svi su kompromitovani, koriste trikove i smicalice, tajna i javna, dozvoljena i nedozvoljena  sredstva sile (po njima je sve dozvoljeno) kako bi se pozicionirali. Slatkorečivi su, puni obećanja, klevetnici, manipulatori, podstiču pobune (po principu zavadi pa vladaj), muče, ubijaju. Okrutnost pravdaju nužnošću, jer njihov cilj opravdava sva njihova sredstva. To je automatizam po kom funkcionišu. A Ričard III je „najeklatantniji”, krvolok nad krvolocima svih kraljevskih Šekspirovih hronika, bez imalo savesti, bez iole kajanja. 

Novosadska publika je imala izvanrednu priliku da prisustvuje i učestvuje u ovoj igri Šekspira (kojeg su uz reditelja adaptirali tako da ga ne ozlede Agneš Rafai i Robert Lenard), autentičnog, aktuelnog, u isto takvoj režiji. Smena radnji na sceni: brza, bez daha, rekla je i mnogo više od onoga što je teatar šesnaestog veka  mogao kazati, a što je potonja istorija i savremenost uspela dokazati. Ogolio se svet izopačenog. Prikazao se univerzum onog zlog. Mračne sile drame i istorije suočile su se same sa sobom. Početna scena predstave jesu žestoke bahanalije koje predvodi Jorkovo sunce, kralj Edvard IV, a kojima reditelj ukazuje na dekadenciju društva. Pobeđeni su neprijatelji Jorkovog doma i sad na red dolaze porodični sukobi i zločini. Tu predstavu u predstavi na naše oči počinje da režira, i u njoj igra glavnu ulogu, onaj što će praznoverstvom potkazati rođenog brata, vojvodu od Klarensa.

Istupa lukavac, podmukao, nevera, drugi kraljev brat, vojvoda od Glostera, potonji Ričard III – Arpada Mesaroša. Grozni lakej pakla što ne zna za granice. Nakaza, oličenje zla. U mržnji ljubazan. Najgori među lošima. Proklet. Uzrok, pa i posledica. Zlonameran. Rušitelj i ubica svakoga ko mu zasmeta na putu do krune. Monarh demagogije na tronu od blata - ogromnoj kolektivnoj grobnici. Duša koja samo o smaknućima sanja. Onaj koji lije suze tragičnog glumca van uloge, dok iz njegove utrobe izlazi izopačen smeh licemerstva. Sve to uspeo je besprekorno i svojevrsno da izvede Arpad Meraroš. Govoreći o svom liku, Mesaroš je za naš portal izjavio: „Ričard je rođen u vreme kad je u Engleskoj besneo Rat ruža. Od detinjstva se stalno susretao sa izdajom, surovošću, ubistvima, čak i među njegovim najbližima. Ima i strašnu telesnu deformaciju kičme, noge i ruke. Sve to ga je (de)formiralo u jednog psihopatu, bez ikakvog morala, u manijaka koji želi da dospe do vlasti po svaku cenu.” Pogrbljenog držanja sa kjubrikovskim pogledom i zastrašujućim, katkad groteskinim facijalnim ekspresijama, Mesaroš je oživeo strahote koje nosi čitav komad (i još mnogo toga što će se pre i posle dešavati) na svojim grbavim leđima. I mi iz publike gledamo tu fizičku i moralnu anormalnu priliku, usamljenu, koja zna da je drugačiji od ostalih, koja se nepriličnošću nameće i pretpostavlja drugima i pred kojom se gotovo svi savijaju i lome.

Robert Ožvar u ulozi vojvode od Bakingama takođe se glumački istakao u svom testiranju granica odanosti i zlobe. Pitali smo Ožvara u šta veruje njegov Bakingam: „Ne veruje više Edvardu. Misli da Edvard nije više sposoban da bude kralj Engleske pošto je postao bezvredan i neodgovoran. U Ričardu vidi veliku ambiciju i sposobnost, a pošto je Bakingam pohlepan, Ričard ga lako kupuje obećanjima.” Na šta je sve čovek spreman kako bi dobio ono malo nečega? Bakingam je otišao najdalje i najbliže prišao Ričardovoj ćudi. On će ga izvikati za kralja. U tome će i gledaoci, hteli ne hteli, morati da učestvuju. Svetla se u publici pale, u ruke im se daju transparenti, slede konfete i povici glumaca ubačenih među gledaoce, tako da izgleda kako je to volja svih. Ali, ne zadugo Bakingam će se suočiti sa Ričardovim prezrenjem, setiti se ubijenog Hastingsa i reći sam sebi: „Beži dok ti još glava na ramenu leži.” Izgledaće na trenutak kao da je došao sebi, međutim prekasno. Niti može okajati svoju dušu, a i stići će ga surova Ričardova osveta. 

Scenografija koju su radili Valentin i Sergej Svetozarev predstavlja zamračene zidine kraljevstva sa staklenim prozorima koji pružaju samo slab tračak svetlosti na sceni ispunjenoj grehom. Na daskama scene je zemlja, Engleska (ili bilo koja državna teritorija), ili mesto gde se mnogi sahranjuju? Zidovi se pomeraju i, zaista, kako je sam dramatičar umeo da kaže, imaju uši. Muzika Gorana Trajkoskog koja tokom predstave neprestano traje, smisleno povezuje scene i briljira, eksplodira u mometima Ričardovog trijumfa, osvajanja trona. Glasno odjekuju pozornicom (praćene stilizovanim pokretima punim simbola) budnice i himne novih doba koja će se ispostaviti klanicama istorije. Scenografijom dominira siva i crna, drugačije boje vide se samo u obilju krvi na telesima ubijenih i na rukama ubica. Ali od ovakvih zlodela  ruke se oprati ne mogu. Golo i krvavo preovladava. Specijalni efekti Bojane Kolarević, prateći osnovnu ideju predstave, verodostojno ulivaju strah. Sve glumce je Ivana Ristić obukla u mračne srednjevekovne odežde. Oko Margaritine glave, udove kralja Henrija VI, kojoj su pre početka dramske radnje sve poubijali i čije će se kletve ispostaviti proročkim, pozicionirane su četiri vrane, izuzetno efektan detalj. Za strastven i borben scenski pokret koji produbljuje i nijansira radnju na pozornici zadužena je bila Olga Pongo.

Šekspirovo pozorišno ogledalo će „pokazati poroku njegovu rođenu sliku”. Dugo će posle gromoglasnog aplauza pozorišnim umetnicima publika „Ričarda III” ostati nema i skamenjena od zlobe u ljudima, od njene cikličnosti, od njenog nezaustavljivog koncepta. Dugo neće moći da izbaci iz glava užasavajuću pomisao da je Ričard III sam svojom voljom odlučio da takav bude. A kad jenja strava u nama, opčiniće nas u mah opet fascinacija raskošnom pozorišnom umetnošću kojoj smo imali čast da prisustvujemo. Živeo Šekspir! Živelo pozorište!

Foto: Srđan Doroški