Deset dana na sceni

Poslednje večeri festivala „Teatar na raskršću” izvedena je predstava u čast nagrađenih pod nazivom  „Dekameron” u koprodukciji JU Gradskog pozorišta Podgorice, Kulturnog centra Bar i Narodnog pozorišta Niš. Predstavu je režirao Dejan Projkovski. 

Radnja predstave je smeštena u 14. vek, u doba kuge i stradanja koje je zahvatilo celu Evropu. „Bokačo u izolaciju smješta grupu mladih ljudi koji će se bolesti i smrti oduprijeti pričanjem priča, uživanjem u životu, poklonjenim trenucima sreće u okruženju Apokalipse. Kad je to uradio Bokačo, nema razloga da to ne uradimo i mi u teatarskom sagledavanju Dekamerona. A onda da potražimo zajedničke imenitelje ovog vremena i srednjovjekovne Firence. Nevjerovatno je koliko se motiva poklapa, koliko je similarija, koliko je nepotrebno mehanicističko i nasilno prevođenje u prezent.” Navode autori predstave Dekameron, reditelj Dejan Projkovski i dramaturg Dejan Koprivica.

Kroz predstavu susrećemo se sa mnogim pitanjima poput pitanja normi, dogme, slobode, lažnog morala koja i danas neumorno tumaraju ulicama u potrazi za odgovorima. Napravili smo predstavu baziranu na „Dekameronu” ali smo dodali priče vezane za renesansu, za Mikelanđela, Da Vinčija, Petrarku, Aligijerija. Mislim da imamo jednu specifičnu predstavu sa savremenim scenskim jezikom koji smo svi zajedno, kroz ovu dvomesečnu pozorišnu laboratoriju, stvorili.“ Navodi Koprivica. Na osnovu svega rečenog možemo slobodno reći da iako jeste klasik, ,,Dekameron” prevazilazi formu epohe o kojoj govori. 

Posebno oduševljenje publike je scenografija čiji je tvorac Valentin Svetozarev. Scena  je osmišljena tako da odaje atmosferu doba o kome govorimo, ali i energije na sceni. Svaka scena sa sobom ima spsecifičan prodor svetlosti u zavisnosti od drame, dok se na pozornici nalaze pesak i voda koja bi prilikom izvođenja glumaca letela u publiku. Ovako uređena scenografija, ostavila je prostor glumcima za teatralnost kroz scenski pokret uz pomoć kojeg su publici odali utisak interaktivnosti i rasplamsali želju gledalaca da se pridruže na sceni. Ono što upotpunjuje kompoziciju jesu kostimi i muzika koja sve vreme prati dramsku situaciju. 

Glumački ansambl je pokazao neverovatnu posvećenost tokom cele predstave koja je trajala preko dva sata. Ono što daje posebnu draž je to što je večeras publika uzvratila istom merom. Možemo biti gotovo sigurni da u toku predstave svako od nas zastane na par sekundi i pogleda lica drugih gledalaca u nadi da pronađe sličnu emociju na licu nekog drugog. Ove večeri smo u takvim trenucima pronalazili opčinjenost na licima. 

Večeras smo seli u kočije i krenuli do Firence. Tokom tog putovanja, videli smo mnoge stvari koje su nas oduševile, usrećile, rastužile. Uživali smo u pogledu na italijanske odore, muziku i mirise. Naposletku, ono što ovoj priči ostavlja trag jeste što smo tokom putovanja spoznali da se ne vraćamo nazad niti idemo napred, već nas ove kočije umesto u Firencu odvoze u samog sebe. Pozornica na kojoj se odrigrala ova naša priča je ista, menjaju se glumci, mi. 

Nakon predstave u razgovoru sa publikom moglo se čuti žaljenje zbog toga što ova predstava nije bila deo takmičarskog dela jer bi zaslužila brojne nagrade. Ansambl je na kraju dobio, zaslužene, ovacije koje su trajale. 

Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste