Deseti dan Bitef festivala u znaku Orvelove poetike

Desetog dana dvostrukog izdanja Bitef festivala publika je bila u prilici da pogleda pluralizam predstava glavnog i pratećeg programa, gde smo mi ispratili dva izvođenja u okviru takmičarske selekcije: „Future Fortune” u produkciji Dragane Bulut, kao i „Opčinio sam te”, sa koreografskim potpisom Ehsana Hemata.

Tačno jedan vek unazad, komad „R.U.R.” Karela Čapeka doživeo je svoju premijeru i time proizveo malu leksičku revoluciju uvodeći reč „robot” u naš jezički fundus, ali podjednako suptilno i postavio problematiku na relaciji odnosa čovek - robot. Ovo je početna premisa „Future Fortune”, izvedbe koja se koristi umetničkom debatom kao izražajnim sredstvom u cilju odgovaranja na krajnje banalno, no nikako potcenjujuće pitanje: Koliko smo spremni da našu svakodnevicu gradimo u korelaciji sa razvitkom humanoidnih robota?

Na ovo pitanje auditorijum aktivno daje svoja promišljanja kroz mogućnost krojenja budućnosti predstave u vidu izbora aktera iste. Iako sam činila manjinu koja se držala poznatog, analognog narativa u želji da uhvati tračak onoga što se može nazvati suštinski „pozorišnim” na sceni, ostatak je želeo neizvesno. Ipak, ne mogu da krijem pozitivni adrenalin koji sam osećala svakog puta kada je Pepper, vodeći akter-robot ove predstave, nadglasao neku od koleginica, budući da je to nužno značilo jedan korak dalje ka hipotetičkoj postavci sutrašnjice. Navedeni proces brzo je prerastao u sveopštu distopiju, time učinivši scenografiju nešto težom za posmatranje, imajući u vidu da se jedno prilično oslanjalo na drugo. Međutim, neočekivano, priča zadobija peripetiju, i to onu poput „svetla na kraju tunela” - robot pruža mogućnost ljudima da kreiraju fotofiniš predstave, uz izbor poput Matriksovog, koji u velikoj meri definiše samu publiku, terajući je da se zamisli nad pitanjem čiji su postupci doveli do toga da Pepper, humanoidni robot/oličenje stanovnika planete Zemlje u vreme neoliberalnog kapitalizma, iznese radnju same predstave, dok je ljudska emocija sekundarna po svojoj važnosti.

Plesna predstava „Opčinio sam te” je primer kako problemi modernog čovečanstva mogu da stanu na jednu pozorišnu scenu. Na mračnu, praznu pozornicu koja izaziva osećaj klaustrofobije izlaze troje internacionalnih plesača iz Belgije, Irana i Kine, koji neprestano pokušavaju da pronađu jedni druge igrajući moderne verziju žmurki. Nekoliko minuta se mimoilaze, gledaju, ali se nijednog momenta ne dodiruju, što kod publike izaziva radoznalost kroz pitanje šta će se dogoditi kada se konačno susretnu. Tokom čitave, naizgled bezazlene igre, imamo prilku da na velikom platnu ispratimo svaki njihov pokret i vapaj za fizičkim kontaktom. Kada se trenutak susreta desio, scenu je obasuo snop izuzetno jake crvene svetlosti, propraćene zvukom varnica. Plesači na početku ustuknu od toga, ali ne bojeći se posledica koje mogu uslediti, nastavljaju da istražuju tela jedni drugih kao da ne poznaju granice. Crveni snop svetlosti u potpunosti ispunjuje igrajući prostor, dok jak, opor zvuk varnica ne prestaje. Svojevrsni deus ex machina, dron, pojavljuje se na sceni i kod plesača izaziva vidljiv strah. Lica plesača bivaju skenirana dronom i na platnu za samo nekoliko sekundi dobijamo njihove fotografije sa svim osnovnim podacima. Neočekivano, dron se približava publici, skenirajući celokupnu salu, kao da želi da nam poruči da to što se nalazimo sa druge strane scene ne znači da se svaki naš pokret ne prati. Na sceni tada ostaje belgijski plesač koji samouvereno izgovara: „Sećam se da su nam rekli da nas jedno Oko stalno posmatra. Nikada nismo sami sa našim telima i ne smemo da ih pokazujemo, jer golotinja vređa Oko”. Na sceni se ponovo pojavljuje dron koji ga konstatno okružuje, a strah na njegovom licu je oličenje cene koju će platiti za izgovoreno. Dron se povlači sa scene, što kod njega ostavlja posledice šizofrenog ponašanja. Pokreti su neartikulisani, a reči koje želi da izgovori ne može da prevali preko usana. U tom trenutku, možda najveći tragični junak ove predstave postaje belgijski plesač, koji na scenu stupa provokativnim rečima koje upućuje dronu: „Misliš da se plašim da progovorim? Misliš da sam opasan? Misliš da bi me trebalo proterati, ućutkati, uhapsiti, kazniti, prebiti, mučiti, žrtvovati?” Nakon ove agonije, koja se završava u trenu, na sceni ostaje mrlja čoveka i sve se čini kao da nikada nije ni postojao. 

Predstava je pravi, dobro poznati orvelovski pogled na svet, dok u isto vreme predstavlja i osveženje, jer se zbog upliva digitalnih tehologija proširuje pozorišna realnost. Nakon predstave ostaje gorak ukus u ustima, ostavljajući nas da se zapitamo - da li naš um i naše telo odbacuju jedno drugo? Imamo li uopšte potpunu kontrolu nad njima?
Dana 23. septembra u okviru glavnog programa odigraće se predstava „Kao da kraj nije ni sasvim blizu” u produkciji Bitef teatra na sceni istoimenog pozorišta u više termina, ali i „Konferencija odsutnih” u produkciji Rimini protokola na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu sa početkom u 20 časova. Prateći program činiće ekološka radionica, dečije predstave na sceni Malog pozorišta „Duško Radović”, kao i program „Cirkobalkana”.