Gde je zapelo?

Tranzicija. Faza u kojoj postepeno menjaš pol i nema veze sa prelaskom iz socijalizma u kapitalizam, iako je podjednako teško.

Monodrama „Major i Helena” je autorski projekat Alekse Jovčića po motivima istoimene knjige Maje Bekčić Petrović u dramatizaciji Divne Stojanov. Inscenacija dokumentarističko-biografske proze o istinitoj priči Helene Vuković - nekadašnjeg Majora Vojske Srbije i trans žene.

Predstava je želja jednog mladog umetnika da vizualizuje ono što je u knjizi napisano. Hronološki pratimo tranziciju rodnog i polnog dualiteta glavne junakinje – počevši od detinjstva i odnosa sa prijateljima i porodicom, pa sve do sučeljavanja sa sobom i okolinom. Priča o Heleni Vuković jeste priča o skrajnutom sinu, požrtvovanom i odanom suprugu i ocu, kao i vrhunskom vojniku, istovremeno živeći u neskladu duha i tela i pod jarmom tereta i preispitivanja.

U predstavi se pojavljuju i drugi likovi koje mlad glumac vešto transformiše. Fluidno prelamanje kroz likove majke, oca, prijatelja, supruge i drugih, bez ikakvih pokušaja oponašanja i karikiranja. Aleksa Jovčić nas prilično polako i tonirano uvlači u samu priču i najviše akcenta stavlja na samu priču, trudeći se da prikaže unutrašnju borbu protagonistkinje, dovodeći nas do krajnjeg potpunog trijumfa oslobađanja koji proizilazi iz konačnog spoja sa istinom i iskrenošću.

Jednostavna i minimalistička scenografija, svega tri zelena brežuljka koja simbolizuju vojsku i praktično korišćena stolica. Akter je obučen u vojni kostim čiji se gornji deo integriše u suknju, dosta pažnje posvećuje suptilnim detaljima poput laka na nožnim prstima, crvenog karmina i kratke plave perike. Senzualna koreografija za koju je zadužena Aleksandra Pejić i divlji i energični pokreti uz živu muzičku pratnju benda koji pank pesmama doprinosi autentičnosti. Simboličan završetak uz pesmu „Ima nas gomila” Goblina i gromoglasne ovacije i oduševljenje publike koje su izazvale iskren izraz zadovoljenja glumca.

Šta nas to koči da budemo svoji? Da li je u redu žrtvovati svoju karijeru, porodicu i prijatelje zarad sopstvene sreće? Gde je zapelo? Je l’ zbog šminke, lokne ili štikle? U Pozorištu Promena imali smo prilike da bar na individualnom nivou doživimo promenu koja bi za sobom mogla da povuče čovečanske revolucije. Rušenjem stereotipa i adekvatnom edukacijom težimo ka empatiji, toleranciji i humanizaciji. Ispovest o lutanjima uz pokušaje da se potisne i i prikrije vlastiti identitet do olakšanja kada je on pronađen. Jovčić ovom predstavom postavlja pitanje da li smo u konzervativnom društvu punom predrasuda hrabri da budemo celokupno ono što jesmo ili uvek jedan deo sebe krijemo od straha da ćemo biti osuđeni. Ovom monodramom uspeo je da, pored glavne tematike, ispriča univerzalnu priču i da pored svega razumemo, volimo i poštujemo drugost, jer smo svi na kraju samo ljudi.

U mom filmu, ja sam glavna uloga. Aj’ napravim da i meni bude lepo. Da ne budeš statista u svom životu. E, to je suština života. Po meni. To je početak i kraj svega.

Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste