Januar u Promeni

Početak ove godine obeležio je odlazak u pozorište Promena u Novom Sadu. Iako verujem da je većina vrlo dobro upoznata sa ovom institucijom, za one koji nisu napraviću vrlo kratak uvod. Pozorište Promena nastalo je osamdesetih godina prošlog veka u sklopu Akademije umetnosti u Novom Sadu, te je posle duže pauze opet pokrenuto 2015. godine na inicijativu studenata iste. Cilj ovog pozorišta leži u tome da studenti žele da upotrebe i prikažu sve znanje koje skupe na fakultetu, a u isto vreme da imaju slobodu da se sami okupe i naprave predstavu, ponekad i bez mešanja profesora i saradnika. Čar Promene jeste baš u tome što svaki student ima priliku da se bavi onim za šta se školuje, tako da u jednoj predstavi učestvuju studenti produkcije, režije, dramaturgije, glume, pomažu im kolege sa dizajna svetla, dizajna zvuka, slikarstva i mnogi drugi. Posle tolikih godina Promena uspeva da se drži na nogama dolaskom novih studenata, a evo šta smo sve novo imali prilike da pogledamo u januaru.

Predstava „Ne mo’š pobeći od nedelje“ po tekstu Tene Štivičić, u režiji Tamare Kostrešević otvorila je godinu u Promeni. Ovaj projekat realizovan je kao koprodukcija pozorišta Promena i Beo Arta u saradnji sa Srpskim narodnim pozorištem. Novosadska publika je vrlo dobro upoznata sa radom Tene Stivičić, koja važi za jednog od najboljih dramaturga u regionu, kroz predstavu „Tri zime“, takođe nastalu u okviru Promene. Tena ima neverovatan dar da u isto vreme i objektivno i subjektivno sagleda određene teme, te joj to daje prostor da piše nenametljive komade koji rediteljima daju potpunu slobodu tumačenja, a publici slobodu poistovećivanja. Ništa nije drugačije ni sa ovim komadom, napisanim kao „monodrama za dva lika“, za Nju i Njega, koji nam dočarava svaki aspekat jednog partnerskog odnosa. Kroz njihove monologe saznanjemo njihova unutrašnja stanja i razmišljanja od perioda abnormalne zaljubljenosti do perioda abnormalne dosade i preispitivanja, koji su isprekidani sećanjima na te iste zajedničke trenutke. Napisan 1999. godine, pogađao je publiku u slabu tačku isto koliko i danas. Glumica Anđela Pećinar i glumac Aljoša Đidić, oboje izuzetno mladi, kroz igru pokazuju izuzetno razumevanje komada, tekst im teče kao med i mleko, te im veruješ svaku reč koju izgorove. Kosim i scenografija (Katarina Cimbaljević) su izuzetno aktuelni i pomažu nam da još bolje shvatimo ko su On i Ona, kroz lepršave zavodljive haljine na početku veze, do velikih trenerki i dukseva na kraju. Predstava se odigrava na multipraktičnom belom rasklopivom kauču, koji služi i kao šank u klubu, te i kao dve fotelje, pružajući sjajnu metaforu odvajanja i ponovnog spajanja. Tamara Kostrešević, iako tek sveža sa Akademije, na originalan način iščitava ovaj komad kroz koji nesebično posipa delove sebe sa duhovitim i maštovitim rediteljskim rešenjima, te se da primetiti da ima temeljno izgrađen rediteljski izraz.

Foto: Miljan Sekulić

Druga predstava na ovomesečnom repertoaru pozorišta Promena bila je ,,Murlin Murlo“, rađena po tekstu ruskog pisca Nikolaja Koljada, a u režiji Maše Pavlović. Rediteljka i glumačka podela su studenti četvrte godine glume i režije u klasi profesora Nikite Milivojevića. Nikolaj Koljada je ruski dramaturg čiji su radovi često obuhvatali socijalne i moralne teme, s naglaskom na ljudskim sudbinama u savremenom društvu, a „Murlin Murlo“ mu je jedan od najpoznatijih. Smešten u malom provincijskom gradu po imenu Sipilovsk, gledamo četvoro mladih ljudi koji pokušavaju da naviguju život u periodu nakon raspada sovjetskog imerijalizma. Doroteja Vuković nosi ovu predstavu u ulozi Olge, dvadesetosmogodišnje bolesne mlade žene, koju svi oko nje olako shvataju, smatraju je za beskorisni predmet koji služi za korišćenje, ismevanje, najzad i bacanje. Ona svoje dane provodi sa tridesetpetogodišnjim Mihailom (Luka Maljević), ispunjava mu ulogu ljubavnice, kuvarice i čistačice, lake zabave koja nikada neće otići, jer nema kuda. Dolaskom mladog pisca iz velikog grada Alekseja (Uroš Lazović) u provinciju, Olga i njena starija sestra Ina (Jelena Nedaković), ožalošćena udovica bez dece i uvida u svoju budućnost, lokalna pijanica, po prvi put u životu osećaju nadu za bolje sutra. Bore se za njegove simpatije u nadi da će ih izvući iz njihove bedne svakodnevnice u sred katastrofe koja pogađa njihovu provinciju, ova drama prikazuje vapaj za promenom, za izlaskom iz nemilosrdne, dosadne rutine života u raspadu, te prikazuje šta su sve ljudi spremni da učine kako bi se spasili. Na kraju predstave, imam utisak da jedino Olga ostaje čista, iako najosakaćenija, sa najbeznadežnijom sudbinom. Uprkos teškoj temi, rediteljka pronalazi momente komedije, pa i tragikomedije, i to prikazuje na toliko veseo i mio način, kao da pokušavada nam stavi do znanja da postoji lepota u tragediji. Kostim i scenografija (Teodora Jonuzović) su izuzetno bogati i temeljno osmišljeni, scena je pretrpana biljkama, sa policom za knjige koja odvaja dve sobe, jedna dnevna sa kaučom i malim trpezarijskim stolom, druga spavaća sa radnim stolom i krevetom, dok kostim bez mane oslikava karaktere ovih likova.

Foto: Irena Antin

Poslednja predstava ovog meseca, „Ljudi iz naše okoline“, jeste kolokvijum studenata treće godine glume u klasi profesora Borisa Liješevića. Na drugoj godini studija glume studenti se bave likovima, odnosno kako ih prepoznati, razumeti i graditi, te je ova predstava nastala kao proizvod njihovog višemesečnog rada na svojim odabranim likovima. Studenti klase 48 uspeli su da nam kroz dva sata prikažu devet likova iz njihove okoline. Od nafurane šmizlice sa nasilnim momkom, do stroge profesorke baleta sa neuspelom karijerom, preko komičnog profesora glume koji u slobodno vreme diluje travu i devojke sa očajničkom željom da postane rediteljka, do momka koji pokušava da se pomiri sa smrću devojke, podsećaju nas da je čovek na kraju dana samo čovek, da svaka osoba sa kojom se susretnemo u životu ima svoju priču i da nijedna nije nevažna. Iako na sceni nastupaju pojedinačno, studenti su našli način da nam prikažu da rade kao tim tako što zajedno menjaju scenografiju, koja je različita za svakog lika, a sastoji se od kauča, fotelje, stolice i klupe. Nju i kostime birali su sami studenti, a tokom predstave podršku im pružaju Nikola Petrušić i Alessandro Vitali, ton i svetlo majstori. Klasu 48 čine Kristina Birčanin, Jana Srećković, Adriana Salahović, Ivan Petrušinski, Dušan Tomić, Jana Nenadović, Saša Sinđelić, Božidar Tomović i Magdalina Obradović.

Tri veoma različite predstave, svaka sa svojim senzibilitetom, savršen su prikaz diverziteta u ovom pozorištu u kom ima po nešto za svakoga, gde nam mladi pokazuju da žele da se bave raznim temama i da se ne plaše da to i urade. Posvećenost, radoznalost i maštovitost pokazuju se kao najjače alatke umetnosti koje Promena i te kako poseduje, te se definitivno stavlja u konkurenciju sa profesionalnim pozorištima u zemlji i ne sme biti zanemareno.

Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste