HuPopedija: Radmila Savićević

Jelena Ognjenović
20. Jul 2022.

Gotovo je nemoguće pronaći čoveka kojeg, barem jednom, nije do suza nasmejala neka od epohalnih replika ove simpatične žene, jedne od najvećih heroina jugoslovenske komedije. Bila ona upamćena kao rečita i otresita sekretarica Gige Moravca, muškobanjasta Violeta čiju ljubav odbija jedan od „dva vozača malo jača“, ili kao dobroćudna predstavnica svih majki, Vuka Petrović, njene humorom bojene replike zasigurno će ostati u amanet svim budućim generacijama, željnim kvalitetnog, dobronamernog i iskrenog smeha.

Davne, 1926. godine, osmog februarskog dana, u siromašnoj jednoroditeljskoj porodici, rođena je Radmila Milenković. Odrasla u nemaštini, kao jedno od troje dece, ova kapitalna figura jugoslovenske sedme umetnosti više puta isticala je koliko se ponosi svojim poreklom i svim onim što ju je naučilo teško detinjstvo provedeno u borbi za golu egzistenciju. Radmilina majka čitavog svog veka radila je kao švalja, te je i svoju kćer želela da uvede u zanatlijski svet u kojem gospodare naporan rad, ali i siguran hleb. Majčinu želju je delimično ispunila završivši žensku zanatsku školu, odreknuvši se želje da pohađa gimnaziju i posveti se daljem školovanju na studijama. Iako su njene najranije snove omele finansijske prilike, sudbina joj je pokazala sve svoje nepredvidive tokove.

Svoju prvu ulogu odigrala je još u osnovnoj školi, recitujući pesmicu o jednoj baba Sari, i ne sluteći da će sve njene potonje uloge biti skrojene po modelu toplodušnih, dobronamernih, ali počesto i zvocavih starica britkih misli i reči. Odmah po završetku školovanja odlučuje da se posveti svojim glumačkim preokupacijama, te uskoro postaje članica Kruševačkog pozorišta. Njen nesvakidašnji talenat, mladalačka lepota i specifične izvedbe likova koje je tumačila, učinili su da bude zapažena i, već 1947. godine,  zaigra u prestižnom Niškom narodnom pozorištu. U tom pozorištu igrala je u predstavama „Dan odmora“, „Ujka Vanja“, „Narodni poslanik“, „Poseta stare dame“, „Put oko sveta“, „Mrak na vrhu stepenica“, itd.

Nakon kratkog boravka u Nišu, Radmila se vraća svom matičnom, Kruševačkom pozorištu, u kom je odigrala preko sedamdeset uloga, ali njena turbulentna životna putanja ipak joj ne dozvoljava da se tu zadrži. Već početkom pedesetih godina prošlog veka Radmila dobija laskavu priliku da likove pravih „narodskih žena“ dočara i publici prestonice. Beogradsko dramsko pozorište oberučke je prihvatilo šarmantno izgovorene replike mnogih Molijerovih i Nušićevih komada, te je veoma brzo ponela titulu njegove prvakinje, više puta ističući da je preseljenje u Beograd predstavljalo veliki izazov kojem su žrtvovana mnoga odricanja. Po rečima mnogih, njena najzapaženija uloga svakako je uloga priproste, gotovo groteskne, Živke Popović, „Gospođe ministarke“. Sa gotovo pola veka provedenog na pozorišnim daskama, jedna je od retkih koja je mogla da se pohvali da je na sceni dočekala takozvani „zlatni jubilej“. Iako se u potonjim godinama života, kao već izgrađena glumica dostojna svakog pomena, unogome posvetila filmskoj i tevizijskoj karijeri, ljubavi prema pozorištu ostala je odana do kraja svog života. O tome najboje svedoči činjenica da je, zajedno sa svojim suprugom, glumcem Božidarom Savićevićem i kolegom i sugrađaninom Miloradom Petrovićem Čkaljom, osnovala omladinsko pozorište „Đuza“, koje je preraslo u pravo profesionalno pozorište.

Iako je danas najbolje pamtimo po televizijskim i filmskim ulogama simpatičnih seoskih domaćica, poznato je da je Radmila Savićević zaigrala u preko sto četrdeset pozorišnih predstava, koje su se dugo prepričavale iza kulisa jugoslovenskih scena. Kao neke od njenih najupečatljivijih ličnosti pamtiće se pričljiva Tašana iz „Zone Zamfirove“, Spirinica iz „Narodnog poslanika“, Saveta u „Protekcijama“, Vračara iz dramatizovane verzije čuvene Nušićeve „Autobiografije“ i još mnoge zapažene žene u koje je prepisala delić svoga nesvakidašnjeg karaktera.

Godine 1961. debitovala je u ostvarenju Vlade Petrovića i Jovana Konjovića, filmu „Mica i Mikica“. Nedugo potom ostvaruje se u glavnoj ulozi filma Aleksandra Đorđevića, „Tri priče o Džefu Pitersu“. Iako uveliko hvaljena i znana, zenit svoje karijere doseže ulogama u kultnom filmu „Višnja na Tašmajdanu“ i dvodelnoj seriji „Kamiondžije“. „Majka Vuka“, žena sa sela, zatekla se u užurbanoj gradskoj sredini, i svojom prostodušnošću zasmejavala je, ali i pridobila sve simpatije gledalaca, koji su u Radmili videli predstavnicu svih onih do srži pitomih, seoskih ćudi, nesviknutih na gungulu divljaštva „veličanstvenih“ gradova.

Nastavak njene karijere tekao je u ritmu uvodnih špica televizijskih serija „Đavolje merdevine“ i „Babino unuče“, dok je uporedo snimila i nekoliko značajnih filmova. Goran Marković, tada umetnik u poletu, imao je čast da Radmila Savićević svoj jedinstveni pečat ostavi u njegovom prvencu, filmu „Specijalno vaspitanje“. Vrcavim tonom njenog glasa obeležen je toliki procenat naše kinematografije da se ne možemo ni dotaći svih ostvarenja u kojima je učestvovala. No, istini za volju, mi je danas najbolje pamtimo po tri uloge, naizgled sličnih, a toliko različito iznijansiranih žena. Riska Golubović, Živadinka Žarka i Majka Vuka su tri žene specifične u jednostavnosti pomoću koje prevazilaze sve nedaće sa kojima se suočavaju životi „običnih“ ljudi.

Bila je udata za kolegu, glumca Božidara Savićevića, o kojem je često govorila, i to isključivo kao o „svom čoveku“. Iako je njihova ljubav trajala čitavog života, mnoge njihove kolege su sa osmehom prepričavale anegdote nastale iz Radmiline ljubomore. Naime, govorkalo se da je često tokom proba, umela da probuši pozorišne kulise kako bi kroz njih mogla da posmatra scene koje je njen muž delio sa, najčešće mlađim, glumicama. Zajedno su sahranjeni u beogradskoj Aleji zaslužnih građana.

Osmog novembra 2001. godine, u sedamdeset i petoj godini života, napustila nas je Radmila Savićević, žena koja je za sobom ostavila skoro jednu stotinu odigranih uloga i gotovo sve nagrade koje je jedna glumica mogla da zaželi. Ipak, Radmila je čitavog života bila uverena da je kritika nije naročito volela, ali nikada nije dozvolila da loše kritike uzdrmaju tokove njene blistave karijere. Ispred Kulturnog centra u njenom rodnom Kruševcu postavljena je bista u njenu čast, a Festival drama i serija (FEDIS) od 2021. godine dodeljuje nagradu koja nosi njeno ime, a dodeljuje se u kategoriji najbolja glumica u epizodnoj ulozi.

„Kada bi ljudi na samo pet dana rekli neću nikoga da mrzim, sve bi bilo dobro“, jednom prilikom izjavila je velika Radmila Savićević. A u te reči slilo se na milion komičnih replika jednostavnih starica, tragično željnih ljubavi, doma i mira.



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste