Ipak nije OK


Četvrte večeri ovogodišnjeg „Festivala pobednika festivala” odigrana je predstava Kruševačkog pozorišta „Za sada je sve OK”. U pitanju je autorski projekat Nataše Rajković, Snežane Trišić i glumačke ekipe predstave.

Sa ovog festivala sam prošli put izveštavao 2018. godine, ne bih slagao kada bih rekao da se svet znatno izmenio od tada. Volim da odem do Rakovice, malo duža šetnja do železničke stanice, pa jedan, drugi voz, šetnja neaktivnom tramvajskom prugom pored napuštenih industrijskih kompleksa, do centra (tu su i zgrada opštine i kulturni centar) ovog nekada radničkog naselja daje mi utisak nekog izmeštanja i drugačijeg doživljaja od ostalih beogradskih pozorišta koja se sva nalaze u centru.

Na sceni nas dočekuje toliko puta ispričana situacija, jedna fotelja i muž i žena u srednjim godinama koji više ne mogu da podnesu jedno drugo. O njihovom neslaganju saznajemo u prvom činu kroz monologe, odnosno obraćanje publici uz upaljeno svetlo nad istom, koji se presecaju nepovezanim dijalozima. Ona (Biljana Nikolić), ima trenutke za sebe samo ujutru, čisti, kuva, radi u bolnici. On (Dejan Tončić), mašinac, ima zdravstvene probleme, pije, puši, ne javlja se majci, gleda tv i ne završava kućne poslove koje obećava da će uraditi. On takođe, rešenje vidi u vikend odlasku na selo kod majke, dok ga žena moli da to ne čini već da provedu vreme zajedno, iako je i on svestan da mu to neće rešiti probleme, ipak odlazi. Rediteljsko rešenje koje se provlači kroz predstavu jeste da glumci izgovaraju svoje radnje: idem na posao, vratila sam se, skidam cipele; moram da priznam mu nisam pronašao svrhu.  

Nakon njegovog odlaska, razbija se takozvani četvrti zid i žena  se obraća majstoru svetla, zatim majstoru tona nameštajući scenu za izvođenje muzičke numere kojom se radnja iz njenog doma seli na njeno radno mesto. Tu upoznajemo njenog nadređenog (Bojan Veljović), koji će nam se, takođe, predstaviti monologom uz upaljena svetla u publici, saopštavajući nam da je seronja i loš čovek, i da kinji sve oko sebe kada god mu se ukaže prilika jer mu se može.

Da ne bih nastavio sa prepričavanjem ove predstave, moraćete sami da je pogledate i saznate koja je tačno poenta lika pacijenta (Nikola Rakić), kao i kojim putem je i ova predstava stigla do kliše završetka, gde muž i žena ipak shvataju da se vole i veče završavaju uz vino i sir, pa čak na kraju i plešući. Publika je glumce ispratila ovacijama i stojećim aplauzom, pa se ja ipak malo pitam da li sam ja nešto promašio ili je ipak do činjenice da sam 20 godina mlađi od proseka gledalaca jučerašnje predstave.

Priliku da popravi moj utisak sa ovogodišnjeg festivala i malo opravda putovanje do udaljene Rakovice imaće Narodno pozorište Niš predstavom „Gde smo ono stali”, večeras od 20 časova. Nišlije, verujem u vas.

Foto: Centar za kulturu i obrazovanje Rakovica



Povratak na vesti


Ukoliko želite da naš rad podržavate iznosom koji sami određujete na mesečnom nivou, kliknite ovde: https://www.patreon.com/hocupozoriste