Trećeg dana pozorišnog festivala nazvanog po čuvenom Jovanu Steriji Popoviću imali smo prilike da pogledamo takmičarsku predstavu „Izbiračica”, Narodnog pozorišta Subotica/Népszínház Subotica i predstavu iz međunarodne selekcije Krugovi „Ja sam ona koja nisam”, Zagrebačkog kazališta mladih (Hrvatska).
„Izbirač naiđe na otirač!”, čuvena rečenica dramskog klasika satiričara Koste Trifkovića, koja je napisana davne 1872. godine. Komedija del arte, čije je forme suština naći muškarca, a jedina funkcija žene u društvu jeste da se uda. Iako nema više ugovorenih brakova, ljudi u želji da budu uklopljeni u socijalnu sredinu imaju potrebu da odgovore na zahteve te sredine, a to nekad uključuje potiskivanje sopstvenih zahteva. U svakom vremenu, uvek se moramo poravnavati prema drugima, jer baš kao što je i navedeno u tekstu, „ne možemo biti gori od drugih”. Zbog toga ovu predstavu koja oličava kritički odnos prema okruženju, nije potrebno staviti u savremeni milje. Životne trivije mobilišu nasleđe vojvođanskog građanstva na izmaku devetnaestog veka.
Tekst je bez dramaturških intervencija, bez štriha, gde su mehanizam pokreta i telesni plan vrlo važni. Deluje da glumci veoma lako, umešno i vešto na virtuozan način iznose gestus, gde ne postoji prostor za improvizaciju. Marionetske poze iz baleta i karikaturalna bela lica u simboličnim kostimima. Slobodno mogu da kažem da predstava u kojoj igra Minja Peković ne može biti loša. Njena Malčika je reljefno oslikana uslužnošću svojih roditelja. Njoj parira fantastični, komični Igor Greksa kao luckast, neosetljiv i kratkovid Tošica koji izaziva iskrene reakcije publike, dok su drugi delovi teksta propraćeni pritajenim smehom.
Svaka konvencija koja postaje stroga do maksimuma teži teatru apsurda. Apsurd je postao činjenica sveta površnosti, a forma je postala važnija od suštine. Društvene norme u sebi nose lažni sjaj i privid životne ispunjenosti. Rediteljka predstave, Iva Milošević, postavlja pitanje kako bira čovek stasao u doba opšte površnosti i lažne, ulepšane reprezentacije za javnost? Možda nam odgovor leži u samoj Trifkovićevoj „Izbiračici” - čovek je najbolje poslužen kad se posluži sam.
„Ja sam ona koja nisam”, italijanskog reditelja Paola Mađelija je dramski triptih: Hrvatska Lolita, Porno film i Žena djevojčica. U svakoj jednočinki tematizuje se oblik ženske potlačenosti i potčinjenosti. Kroz elemente spektakla, melodrame, tragedije i groteske govori se o nemogućnosti žene da ostvari vlastitu egzistenciju, a kroz kritiku muške pasivnosti kao ključnog faktora. Pisac, Mate Matišić, stavlja fokus na ljude koji su prvenstveno iracionalna bića, ali teže da dešifruju jezik osobne usamljene iracionalnosti kroz dijalog sa drugima. Premda je pisano iz muškog ugla, pojam feminizma nije samo žensko pitanje, već pitanje svih polova. Pisac nas razdrmava i ističe društvene grozote.
Tri generacije žena: devojka koja je na pragu života opterećena porodičnim nasleđem, druga je zrela osoba u poslovnom umetničkom okruženju i treća u starosnoj dobi rekapitulacije sopstvenog života i bega u muziku i alkohol. U poslednoj se skupljaju sve priče i ona izvlači poentu do kraja. Svaka od njih ima svoj problem i način borbe sa životom u licemernoj zajednici kojoj pripadaju i bitisanju u uvreženoj uvrnutoj logici stvari gde se ljudska priroda izobličuje u raskoraku savesti i gubitka. Sa lakoćom i fluidnošću otvaraju se velike, opšte teme i večni motivi naše sadašnjosti, poput korupcije, kriminala, karijere unutar društveno-političkog konteksta. Likovi su namerno artificijelni: sirov kriminalac koji citira Krležu, čistačica maestralnog glasa i otmena alkoholičarka. Povremeno ni sama predstava nije ono što se čini da jeste.
Scenografija je svedena na sobne komade nameštaja i pak-papir kojim je prekrivena čitava scena, taj lako poderiv materijal ima svoje razloge i na njemu su eksplicitne projekcije. Muzika se rasteže od senzualnosti do potpune agresije. Priča je jasno smeštena u naše doba, pojedinačne sudbine uprkos humornim, ironičnim intervencijama sadrže intimne tragedije. Smeh gledala dovodi do paradoksa i upućuje na neku vrstu automatizma, olakšanja do potpune skamenjenosti i zastraženosti završnicom. Veličanstven i prijemčiv tekst i masterpis režija!
Danas je na programu predstava „Fleke”, Kraljevačkog pozorišta, u režiji Juga Đorđevića, koja će biti izvedena u Novosadskom pozorištu od 19 časova; i poslednja predstava izmeđunarodne selekcije Krugovi „My name is Goran Stefanovski”, Dramskog teatra Skoplje, reditelja Veljka Mićunovića, koja počinje u 21 čas.
